Један од пет Младих европских амбасадора Србије, политиколог, писац, волонтер у Центру за омладински рад и организацији Ирида (Иницијатива за равноправност, иновативност и друштвени ангажман), члан ЛГБТ заједнице… Ови и други ангажмани Велимира Милошева налажу нам да се кроз предстојећи разговор боље и ближе упознамо са мотивима који су овог младог човека подстакли да неуморно делује за квалитетнију и пријатнију стварност својих вршњака и будућих генерација!
Шта тачно представља твоја улога младог европског амбасадора? На који начин доприносиш младима и шта је идеја водиља таквог ангажмана?
Млади европски амбасадори су представници младих у суштини. Млади су гласали за нас преко веб-платформе и 60 нас – 30 амбасадора и 30 атеашеа – је изабрано из читавог Западног Балкана. То значи да је наша улога да инспиришемо младе људе на промену, нешто што смо свакако радили и пре али сада уз свеобухватну подршку YЕА тима.
Приметићете да у јавном мњењу, у медијима, лоше и негативне вести циркулишу много боље и лакше него позитивне. Свет је константно у кризи и само се погоршава и због тога, људи који имају моћ да реше проблеме – млади људи – просто одустају од труда. Застрашени, заштићени оклопом лажне апатије, млади постају инструментализовани у одржавању позиције моћних интереса.
Људима је потребно показати да ствари могу ићи набоље, потребно им је дати пример како би веровали и како би се активирали. Надам се да ће наш пример то у наредне три године и постићи.
Познато нам је да се предано залажеш за мир у региону. Наше генерације нису биле ни учесници ни сведоци најжешћих минулих сукоба истог, али се борба за мир непрекидно води. Колико залагања и жестине изискује данас та борба?
Управо зато што нисмо били ни учесници ни сведоци сукоба с ових простора, наша генерација је кључна за даљи развој ситуације. Ми можемо прихватити наслеђене патње и трауме без преиспитивања и дићи руке од идеје да се ишта може побољшати јер наше несугласице имају корење у далекој историји – у том случају, баријере које смо поставили између народа ће само окоштати. То је трагично али не нужно и опасно. Оно што јесте опасно јесте случај када нас задеси одређена криза и појаве се популистички политичари који потпаљују сукобе између народа – народа који су тако слични, чији су проблеми тако познати, а који се можда ни не познају – у циљу пружања жртвеног јагњета народу који пати.
Због тога је превентивно потребно радити на рушењу баријера, на помирењу, на сарадњи. Међутим, то захтева труд и иницијативу читавог друштва. Млади, као покретачи друштвених процеса, могу да окрену јарбол у бољем правцу – бојим се пак да ова лађа споро мења правац.
Студент си Факултета за европске правно – политичке студије у Новом Саду. Претпостављам да твоје образовање обликује визију о занимању којим би се бавио у будућности, те нас интересује шта је било пресудно при избору твог будућег занимања?
Завршио сам средњу школу 2015. године. Нисам знао шта желим од живота, и наравно онда, ни шта желим да студирам. Оно што сам знао, видео и осетио свакодневно јесте да живот лишен прилика и испуњен људима који су били уверени да је свет статичан а у исто време место великих актуелних промена, просто није био за мене. Осетио сам нелагоду замисливши себе као неког ко прихвата статус кво и не чини ништа да се стање унапреди.
Следеће године, 2016. интернет, на ком сам често био, постао је преплављен политичким порукама које су се током последњих четири година искристалисале у раст нове крајње деснице. Мени је на почетку нудило објашњење за све невоље света. Годиле су неким емоционалним потребама. Међутим, то су биле емоције беса, осветољубља. Та објашњења су се ивичила са теоријама завере.
Тргнуо сам се када сам схватио да таква реторика подстиче људе на насиље, и то на насиље према људима који никоме згрешили нису – према мигрантима, према трансродним особама, према женама.
Схватио сам да нисам могао то да толеришем, да гледам како се ситуација захуктава. Осетио сам потребу да станем у одбрану таквим људима али и поштовању људских права уопште. Да бих то учинио, прво сам морао разумети проблеме света. Баш зато што су до бола компликовани, сада и цветају опасне теорије завере које нуде једноставна објашњења и решења.
Премда волонтираш у организацији ИРИДА, која се залаже за права жена, реци нам шта те је конкретно навело да станеш у заштиту женских права? У ком моменту си увидео сву неопходност за наше друштво да се жена изједначи са супротним полом?
Одувек сам знао да ту нешто не ваља, да ствари нису баш како треба да буду. То сам видео када би ми се бака пожалила што јој деда није дао новца да купи лекове јер је било битније префарбати капију, или када би мама дошла с посла преуморна и уместо да легне да одмори, ставила кецељу и упутила се у кухињу. Тај неравноправни однос родова је дубоко укорењен нашем друштву, толико да га често прихватамо здраво за готово.
Решавање тог питања је постало доста хитније када сам увидео да моји вршњаци наслеђују те шаблоне понашања. Био сам можда наиван, мислио сам да ће сви моји пријатељи схватити да се свет променио и да је време да установимо правичније односе између мушкараца и жена, међутим то није било тако. Без активног заговарања родне равноправности, не можемо очекивати да ће се то само од себе променити.
Колико менталитет нашег друштва и биолошке разлике међу половима сметају њиховом изједначењу?
Биолошке разлике постоје па постоје, њих треба уважавати али им не треба ни давати претеран значај када се објашњава тренутно стање родне неравноправности. У питању је културно, цивилизацијско наслеђе које се вековима, ма миленијумима не мења. Оно што сваки професор историје воли да истакне јесте да жене нису биле пуноправне грађанке још у античкој Атини, и у том положају су остале до 19. века.
Само зато што смо у протеклих сто година успели да променимо законе, донесемо међународне конвенције и успоставимо равноправност у неким сферама друштва – не значи да је то у целости постигнуто.
Значајна ставка у твојој биографији јесте да си волонтер. Колико те је волонтирање оплеменило, променило и навело да се преиспитујеш?
Волонтирање је значајно на више различитих нивоа. За почетак, супер је начин да упознаш нове људе које деле нека твоја интересовања и вредности. Људима који се доселе у нови град ради студирања, то је нешто незаобилазно. Такође је добро како би стекао нова искуства, на основу којих си у могућности да процениш шта ти се свиђа а шта не – корисно за одлучивање о животном путу.
Али највише од свега, волонтирање је значајно због тога што гради твоју предузимљивост као млада особа и на основу тога, самопоуздање које у периодима адолесценције може бити на баш ниском нивоу. Како наше формално образовање није дизајнирано да од нас створи активне грађане, учеснике у друштвеним процесима, потребно је неформално образовање и волонтирање као нешто што ће допунити те недостатке.
Шта је кључна мисија блога FUN PARK који водиш?
Идеја Фан Парка јесте да учини учење забавним. Као апликација у оквиру које се може играти али и креирати квиз, у питању је образовни алат који младе укључује у процес учења. Не замара их бескорисним статистикама, не захтева од њих бубање стотина страница на памет, већ кроз такмичарски дух подстиче учење, а поготово када неко узме да креира квиз. Кажу да се учи најбоље када покушаваш некоме да пренесеш знање – могу да потврдим да је то случај када причамо о креирању Фун Парк квиза.
Фан Парк је дизајниран у складу принципима и методологијом Глобалног образовања, као творевине Центра Север-Југ Савета Европе. Блог је наш начин да ту повезницу учинимо што видљивијом, поготово јер је у питању иницијатива коју и Министарство омладине и спорта као национални координатор Глобалног образовања подржава.
Недавно је био одржан и Фан ГЕекс тренинг који сам водио и чији је циљ био да оснажи организације и установе широм Србије да се укључи у ову причу, да подржавају Глобално образовање, поготово током Недеље глобалног образовања између 16. и 20. новембра када ће се одржати онлајн такмичење у Фан Парк квизу. Победници ће добити Фан ГЕекс титулу као и одређене вредне награде.
Познајемо те и као писца чија је прича објављена у збирци кратких прича под називом „Збирка младости“. Колико је значајан за тебе овај вид комуникације са познаваоцима твог деловања? Који кутак своје личности нам откриваш на овај начин?
Писање је нешто кроз шта сам се заправо и спознао. Страшно волим да читам али још више волим да пишем јер ми то дозвољава да испољим своје константно размишљање о могућем и немогућем у нешто конкретно и стварно, у нешто што друге особе могу да виде и прочитају. Уметност је изузетно моћан алат за инспирисање друштвене промене, поготово када нам нешто заголица машту и прикаже свет за који пре нисмо ни знали да је могућ.
Не надам се пак да ће моја дела променити свет. Уколико инспирише одређени део читалаца, супер. Но, писање је за мене просто један креативни хоби који ми дозвољава да разјасним своје размишљање, да појасним себи одређени конфликт идеја чији резултат ни не знам пре него што почнем да пишем, а често ни после. Такође ми је увек задовољство да забавим људе, и писање ми дође као још један начин да то учиним.
Члан си ЛГБТ заједнице. Један од начина на који су се припадници ове популације борили за своја права јесте одржавање Параде поноса. Колико је ова манифестација, по твом мишљењу, наше друштво учинила лепшим местом за живот ЛГБТ популације?
Парада поноса у Новом Саду 2019. године је био тренутак изразитог поноса на своју заједницу. Активисти су се изборили за подршку града да се она спроведе и мислим да је то изузетно важно не само за младе ЛГБТ+ људе, већ и за све остале.
Наша култура има настојање да „шејмује“ све што није апсолутни просек. Било да имаш дугу косу као момак, сиромашне родитеље, одређену физичку ману, било да муцаш или да си девојка а висока 190 – уколико се истичеш бићеш циљан, бићеш исмеван, бићеш злостављан.
У том смислу, ЛГБТ+ заједница трпи масовну дискриминацију како од друштва генерално, тако и од својих најближих – небројене су приче родитеља који су се одрекли своје деце само зато што воле неког истог рода.
Такви чинову су за мене срамотни. Понос је устати упркос свега тога, очистити прашину са себе и рећи, „ту сам, свој сам и не идем никуд“. То је порука коју свака млада особа која се суочава са сличним проблемима може да цени.
Наш чувени песник Бранко Миљковић је рекао, парафразираћу, „Можда ћемо једног дана све што изговоримо моћи додирнути“. Колико твоја борба за заштиту угрожених мења твоје окружење? Ничу ли плодови твог рада и колико су јестиви ти плодови?
Сумњам да ћемо за 50 година моћи да седнемо поново да одрадимо још један интервју у оквиру ког бих ти навео конкретне резултате свог активизма. Оно што бих могао да ти спомене јесу сви људи које сам упознао а који су барем донекле били инспирисани оним што чиним. Чак и ако покренем само једну младу особу да промени нешто, ја ћу бити задовољан.
Драгана Клашња
Фотографије: Велимир Милошев, Мартин Новак, Хелена Шћопуловић
