Драгана Лисић: Младе треба усмеравати ка ономе што је заиста вредно

Драганa Лисић, млада, перспективна девојка, која својим радом у сфери културе негује праве вредности и настоји да их шири међу омладином. Драгана је студенткиња 4. године Српске књижевности и језика на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, а већ сада својим активности утиче на ширење културе и уметности међу младим Новосађанима.

Како су изгледали почеци твог културног дејствовања? Можеш ли нам рећи нешто више о својим првим корацима?

Све је, на неки начин, почело када сам била трећа година Јовине гимназије и када сам прво са професорком књижевности Наташом Будимир, а касније потпуно сама, организовала књижевне вечери у Свечаној сали Гимназије. Сада када се присећам и размишљам, врло је смело за једног гимназијског професора да препусти тако нешто једном ђаку, али у томе и јесте чар и вредност Јовине гимназије – препознавање потенцијала и талената у ученицима, и на томе сам неизмерно захвална. Убрзо потом, неколико такође Змајића је оформило Удружење младих Успон, где сам била вођа књижевног тима, а потом и потпредседник Удружења, које је поред књижевног , имало и ликовни, драмски, спортски, еколошки и друге тимове и трудило се да креира активности за младе, где ће они моћи да се изразе и слободно делују. Неке активности су имале и хуманитарни карактер – једном приликом сам организована акцију прикупљања и поделе новогодишњих пакетића деци у дечјој болници. После је дошао Нофек и тако даље.

Осим организовања културних догађаја, пишеш и поезију.  Шта поезија представља за тебе?

Поезија је за мене један од начина да се изразим, да спознам себе и себе представим другима и омогућим да можда и они, читајући, спознају неки део себе. Често је пишем ради неког вида интроспекције, да бих сагледала своја размишљања. Дешавало се да себи кроз поезију дам одговоре на нека питања којих постанем свесна тек касније у свакодневном животу и онда се вратим на одређену песму и помислим Гле, овде си већ то наслућивала!

Твоја поезија је, такође, била крунисана наградама (Прва награда на 10. Међународном фестивалу поезије и приче „Војислав Деспотов“ за младе до 30 година; Друга награда на конкурсу „Различитост нас чини јединственим“ – Клуба песника Орфеј; Похвале на конкурсима Рецитаторске дружине Међу нама и  Књижевног клуба Мала птица), те нас интересује од каквог су значаја за тебе те награде?

Свака награда или похвала је свакако један више подстрек и ветар у леђа, показатељ да смо на добром путу и да треба да наставимо да се развијамо, да нисмо сами и да неко препознаје наш таленат. Осим тога, негујем код себе такмичарски дух и увек се сјајно осећам да у било чему будем прва (смех). Током целе средње школе сам ишла на такмичења из књижевности из истог разлога. Али ипак, највећа награда би ми била објављивање збирке поезије, да она углада светлост дана и добије и трећи обавезни чинилац, круну постојања, односно, читаоце.

Највише те познајемо по ангажману у оквиру организације Новосадског фестивала књиге НОФЕК (од 2017, 2018, и 2019. године, док си на овогодишњем фестивалу „потписала“ организацију Књижевне вечери посвећене Милошу Црњанском и Књижевног квиза, који се, нажалост, није могао одржати у новонасталим  епидемиолошким околностима). Који су били твоји лични доприноси овом фестивалу?

 

Волим у шали да кажем да сам ја срце оставила на том фестивалу (смех). Наиме, прикључила сам се организаторском тиму непосредно пред први фестивал, пре свега са својом књижевном вечери “Велике љубави великих писаца”, да би се у међувремену изродила и идеја књижевног квиза средњошколаца који сам осмислила и организовала, као и још неке активности попут “Колача поезије” – активности где пролазници у центру града добију мафин ако одговоре тачно на питање из књижевност. Те три активности постале су традиција и реализовале су се сваке године, с изузетком ове године када је квиз у питању, јер нови епидемиолошки услови то, нажалост, нису дозволили. Осим тога, прве године сам осмислила и активност под називом Занимљиви правопис где смо изложили илустроване најчешће правописне и граматичке недоумице у сарадњи са Бојаном Јокановићем који својом илустрованом Сизифовом борбом доприноси мисији описмењавања на друштвеним мрежама већ годинама, а укључили су се и чланови тадашњег ликовног тима Успона. Такође, додала сам фестивалу хуманитарни карактер – прве године сам организовала израду калиграфских радова у сарадњи са калиграфском секцијом Јовине гимназије, радови су се продавали и новац је ишао детету са фондације Буди хуман, каснијих година је уведена хуманитарна лимунада, а треће године прикључила сам и Светлану Богићевић Рајић са својом Фабриком стихова, која је писала стихове на лицу места на тему по жељи посетилаца. Осим тога, довела сам Андреју Каргачин, младу ауторку романа “Акваријум” на први фестивал, на други младе музичаре Дејана Бајића и Драгану Танасић која је ове године учествовала на такмичењу “Србија у ритму Европе”, организовала сам долазак Матије Бећковића на други Нофек, што је најпосећенија и најупамћенија активност до сада, дошла на идеју да убацимо и представе као значајан вид књижевног изражавања – друге године сам организовала да то буде драмска секција Јовине гимназије и Шекспиров “Сан летње ноћи”, а прошле године драмска секција Филозофског факултета са “Представом Хамлета у селу Мрдуша Доња” Ива Брешана. То је оно што је било видљиво посетиоцима (смех), а организација сваког фестивала изискује много ствари и времена који се касније не виде, а неопходно је да се ураде. Све у свему, рекла бих укратко да мој допринос лежи у том успостављању и неговање традиције, у веровању да фестивал не треба да буде само некаква tabula rasa где сваке године долазе различити учесници са својим активностима, већ да поред тога треба да има и нешто своје, нешто што се понавља из године у годину. Сем тога, тежила сам да активности буду разнолике, да се не сведе све на разговор са писцима јер сам сматрала да само и искључиво таквим приступом не може да се добије пажња младих који воле динамичност и разноликост.

Осим Нофека, организујеш и самосталне књижевне вечери. Којом мисијом су прожете твоје књижевне вечери? Шта поручујеш публици?

Мисија онога што радим некако увек буде приближити младима неку тему, пре свега онима који можда нису толико заинтересовани за књижевност и не би јој приступили у класичном виду кроз, рецимо, читање, односно, популарисати књижевност, учинити да људи схвате да то није нешто досадно, прошло, монотоно или чак мртво, да она не мора само да се пасивно чита већ и доживљава на друге начине, зато се увек трудим да једно књижевно вече обухвата и рецитовање, и нарацију о неким занимљивостима из живота аутора, и глуму, скеч, али и музику. Моја мисија је испуњена оног тренутка када посетилац након гледања помисли ,,Па ово је било интересантно, тај аутор је занимљивији него што сам мислио”, али свакако и ,,Научио сам нешто ново”. Мислим да сам и као организатор у души само један професор књижевности (смех), јер верујем да је ово циљ сваком професору, или би бар тако требало да буде.

 Колико си задовољна посећеношћу поменутих догађаја?

Заиста сам веома задовољна јер су наше књижевне вечери увек биле запажене, сале су увек биле пуне и одзив је стварно сјајан. То је оно што ме тера да наставим и да верујем да вреди и да и те како има смисла радити све ово, док год има људи који то цене и уживају у томе. Најдраже ми је, на пример, сећање на Књижевно вече посвећено Јесењину 2017. године у Градској библиотеци. Био је октобар, годишњица његовог рођења и, наиме, сала је била препуна, доста посетилаца је чак морало да стоји, што свакако нисмо очекивали. Тај аплауз је највећа награда, са тим ништа не може да се упореди.

Приликом свог рада, упознала си и угостила многе уметнике и културне раднике. Која познанаства су на тебе оставила најјачи утисак?

Ово је прилично тешко питање, јер мислим да се у оваквој врсти делатности треба ценити и поштовати свако, од оног анонимног средњошколца, учесника у квизу, до академика који одржава свој наступ и познат је широм земље, јер нас све повезује једно, а то је љубав према књижевности, а осим тога, из сваког познанства се нешто може научити и тиме допринети свом развоју. Свакако, можда најупечатљивије искуство ми је био разговор са Матијом Бећковићем 2018. године. Сећам се да сам сат времена покушавала да се приберем (смех) и доведем у стање да окренем број телефона. Трема и страх су ме толико обузели да сам мислила да ћу се онесвестити када се јави, чак сам са мајком вежбала тај потенцијални разговор, да би се на крају испоставило да се ради о изузетно приземном и природном, изузетно пријатном човеку који је врло љубазно пристао да дође на фестивал и све је прошло у најбољем реду. Осим што сам заборавила да поменем у ком месецу је фестивал (смех), али то смо касније исправили.

 Имаш ли у плану нове пројекте? Можеш ли да нам их наговестиш кроз пар речи?

Свакако је идеја да се књижевне вечери наставе и мимо Нофека, односно, да буду учесталије од једном годишње. Имам већ годинама идеју везану за Нови Сад и писце, али ово ће остати мала тајна још неко време (смех). И ако се рачунају лични пројекти, увелико вредно радим на изради прве збирке поезије и мало мање вредно (смех) на свом првом роману.

Колико су данас млади људи са књижевношћу „на ти“? Колико читају и шта најчешће читају?

Рекла бих да су млади у 21. веку више него икад изложени разноразним информацијама и садржајима, свакодневно су бомбардовани са свих страна и самим тим некако преоптерећени, те самим тим књижевност која сама по себи није толико нападна и агресивна, не искаче на сваком ћошку, остаје помало у сенци. Но, свакако, не сматрам да младе не интересује књижевност и да не читају. Напротив, моје искуство показује другачије, како на квизу средњошколаца где ђаци заиста показују изузетно знање, тако и кроз посећеност књижевних вечери, кроз тачне одговоре на Колачу поезије итд. Исто тако, приватно срећем доста младих који често на друштвеним мрежама каче цитате писаца, одређене одломке, деле савремену поезију. Мислим да је оно што је на друштвеним мрежама, та условно речено Фејсбук или Инстаграм поезија тренутно најчитанија. Међутим, ту се упада у замку јер понекад оно што је тако лако доступно, није нужно и квалитетно, баш због тога што су друштвене мреже дале свима једнаке шансе да се истакну и изразе, зато младе треба усмеравати и скретати им пажњу на оно шта је заиста вредно.

Шта ти највише волиш да читаш? Који су ти омиљени аутори?

Као студент књижевности, прилично често добијам оваква питања, а практично је немогуће одговорити јер се интересовања непрестано мењају, а и зато што на читање дела за испите одлази највише времена. Углавном, највише волим класике, нарочито руску књижевност, а од наших аутора Андрића, Црњанског, Селимовића, од поезије ми највише прија наша модерна, Дучић, Ракић, Шантић.

И за крај нам реци како видиш културу у будућности. Да ли си оптимиста по овом питању?

Желим да верујем да ће се на културу обраћати више пажње временом, да неће потпуно изгубити ту борбу са технологијом и медијима, односно, да ће успети да се помири с њима и искористи их као средство за промоцију. То је, рецимо, био случај с овогодишњим фестивалом, који је, игром случајева, морао да буде онлајн, али је на тај начин успео да допре до младих кроз медиј који је њима близак, односно, имали су прилику да прате културни садржај преко својих омиљених паметних телефона и друштвених мрежа. Дакле, у ери када се младима све нуди на тацни и напада их, не можемо чекати да они сами приђу култури, већ морамо њу учинити доступнијом и прићи им. Ако се то постигне – биће то победа за културу.

Драгана Клашња

Фотографије: Марија Ердељи / 

Насловна фотографија: Иван Глигоријевић 

 

Коментари

Leave a reply