„Пресек“ – лековит увид младима на исцрпном путу одрастања

Представа „Пресек“  актера Театра младих Мишоловка – тинејџера од 12 до 17 година, однела је победу за најбољу представу у оквиру интернационалног театарског дела такмичења на овогодишњем ТАКТ фестивалу, који се због епидемиолошких мера одржао онлајн.

Овај театар већ шесту годину од свог оснивања омогућава развој деце и младих кроз примену драмских и позоришних метода. Његов састав чини пет група и 90 чланова, заједно са оснивачима – Ибром Сакићем и Јеленом Здравковић. 

„Пресек“  је оличење једног драмског процеса у којем се на духовит и катарзичан начин представља начин како треба поступати са младима и у којем се преплићу свакодневна суочавања истих са унутрашњим стањима, „демонима“, страховима… О самом процесу креирања представе, као и о могућим порукама која иста одашиље до примаоца којима је и упућена, разговарали смо са режисером Ибром Сакићем. Ибро је главни покретач  младих Мишоловки у томе да негују различитост и индивидуалност као посебност која је потребна и неопходна да би сви заједно као тим стварали.

Одакле инспирација за један овакав комад?  

Данашњи тинејџери  разликују се умногоме од ранијих генерација, а на радионицама смо доста разговарали о томе и схватили да их је тешко заинтересовати за било шта што долази ван њиховог временског оквира. Неки од њих када је требало да изађу на сцену,  излазили су са мобилним телефонима у руци, без икаквих других реквизита, сценографија и без свести да је то “некакав проблем”. За  њих ту нема ничег необичног и то су млади људи већ, који не могу ни да замисле да је постојало време у којем људи нису користили модерне технологије, те се ту повлачи црта између старог и новог. Самим тим, они су другачији и ми смо њима другачији и тако смо одлучили да тај однос прихватимо и прикажемо га баш онако како јесте.

Постоји ли нека посебна симболика за „Пресек“?

На радионицама процесне драме кроз које су пролазили наши млади глумци, дошли смо до неких аутентичних прича које њих муче, шта их се тиче, о чему размишљају, шта су њихови проблеми, бриге, интересовања, пита ли их неко о томе, има ли нечега о чему би они да јавно проговоре. Постојало је нешто заједничко у свим тим причама  – неразумевање,  јаз између одраслих и младих. Надаље у раду, покушали смо да дођемо до одговора о чему се ту ради, шта се ту дешава, зашто се не разумемо. На крају смо схватили да не постоји “кривац”. Схватили смо – треба комуницирати, разговарати, слушати, чути. Напослетку је одлучено да се суочимо са тим ситуацијама на сцени, а и да суочимо публику са тим сведочанствима.

Једним делом прича се односи на емоције и фрустрације проузроковане неразумевањем, лошим приступом и неадекватном комуникацијом између деце и родитеља. Која је главна порука ове представе за децу, која за родитеље?

Оно што смо ми сви заједно схватили у радионичарском раду, јесте да ништа није црно – бело у овим ситуацијама, дакле, уопште у животу. Пошто су те кратке етиде, које су све заједно један мозаик сцена, аутентичне приче, доживљене, проживљене од стране учесника, да никада нико није био у тим ситуацијама скроз крив, а неко скроз прав. Друго, због недостатка комуникације и недељења, ми често претпоставимо зашто је неко према нама такав какав је, а заправо, врло често је разлог потпуно баналан па чак, веровали или не, дирљив. Учесници пре неке сцене у којој играју родитеље или друге одрасле са којима имају интеракцију (педагози, психолози, наставници) се изувају и обувају родитељске ципеле. Тај симбол, ходања у туђим ципелама је и порука за родитеље. Да не забораве ни они како је било ни како је бити у тинејџерским ципелама.

У периоду одрастања борба са унутрашњим немирима и страховима је интензивна. Шта је срж ове представе и како иста може помоћи да се подмире „обе стране“ – деца и родитељи?

 Ова представа помаже свим оним младим људима који нису део неке групе, каква је наша на пример, која је креирала ову представу и испричала своје приче. Помаже им тако што ће у својој усамљености схватити да нису сами са својим проблемима. Нису једини “чудаци” којима се догађају неприлике у том периоду живота. И да не треба да се осећају лоше што су другачији, ма шта другост била. Заправо, представа лековит увид на њиховом путу у одрастање – увид да већина тинејџера има исте или сличне проблеме. Претпостављам да, видевши ствари из неког другог угла, са неке дистанце, која им је помогла да сагледају потребе тих младих људи, неки родитељи и наставници су се расплакали. Срж је разговор, а одрасли често прећуткују ствари да би заштитили младе, или зато што мисле да млади нису у стању да схвате, јер су млади.

У представи је у једном делу осликан тај бег деце од реалности и повлачење у себе. Шта заправо доводи до те асоцијалности?

Отуђењу, по мом личном мишљењу, умногоме допринесе модерне технологије. Kоје нису нужно лоше, сетићете се да на крају представе наши глумци шаљу родитељима, потпуно приватно, са сцене, током трајања представе смс -ове са врло личним садржајима, оно што им никада нису рекли. Дакле, технологије су потребне и корисне за милион ствари, али хоћу рећи да деца, млади, али и одрасли де факто проводе исувише времена користећи их и онда када су у ситуацији да треба да коминицирају, они се не сналазе баш најбоље. Такође, присутна је класна сегрегација, оронулост и деградација вредности. Kада одрастате у таквом свету, а васпитавају вас да будете фини, ви испадате црна овца и тешко вам је да се снађете. Ако не наиђете (и не успоставите комуникацију) на неког сличног себи, неког ко дели неке ваше вредности, сами сте.

Како објашњавате тај „колективан чин“ где се глумци као јединке стапају у једну личност и преносе све оно што их тишти изнутра? 

 Све су приче испричане. И довољан је један човек да их све исприча. Дакле, питање је форме. Kод нас конкретно у представи „Пресек“, искористили смо те позоришне знакове да бисмо послали поруку најпре младима, да говорећи у своје име, говоримо и за њих. Да смо свесни да они постоје, да их не познајемо, али их подржавамо и да их разумемо. Да имамо сви много више заједничког него што мисле.

По чему се ова представа издваја од осталих које сте реализовали и какво је искуство победити на ТАКТ-у?

 Ово је прва документарна представа која садржи елементе вербатим театра, пошто су у њој одигране приче наших чланова који не играју у представи. У „Пресеку“ уопште није била битна глума, израз, костим, сценографија, дакле, све оно што помислите кад помислите на позориште, већ да испричамо приче једне затворене генерације, јер су изузетно важна та њихова сведочења и мислим да не постоји ништа моћније од приче коју је неко проживео. Што се тиче победе на ТАKТ-у, ласка нам и захвални смо. Најважније је то што је то фестивал за младе, у којем је селекторка млада особа, у којем су чланови жирија млади и где су селектоване представе које су имале за циљну групу – млади.  Важно је због тога што уколико се не крене системски и са свих страна радити на томе да се образује и развије нова позоришна публика, ми ускоро нећемо имати младих у позоришту. Ево, осврните се и сада око себе када дођете у позориште. Kолико видите младих људи? Kонкретно, мислим на средњошколску популацију. Ни један одсто.

Како сте задовољни исходом саме представе и колико је она заправо ефектна и “примењива” у свакодневном животу?

Ми у Мишоловци се трудимо да на крају сезоне увек изађемо са “Јавним часом”. Дакле, да се суочимо са публиком јер то доживљавамо као део процеса, а не зато што “представе мора бити”.  То суочавање за неког је први јавни наступ у животу. Важно нам је да се то деси и да тај неко схвати да је “преживео”, јер то је за тог младог човека велика ствар, велики корак, такве ствари их свакако чекају у животу.  Мени као водитељу процеса јако је значајно да су ови млади људи бавећи се кроз драмски и позоришни рад, заправо дошли до неких увида. Да боље, не на брзину, из више углова – паметније, сагледавају оно што им се догађа. Живот уопште. Често им кажем, замислите да смо сви исти, шта бисмо онда могли да направимо – представу о клону. Оно што се одражава на свакодневни живот је и та главна порука ове представе – да ако нема комуникације може доћи до великих неспоразума. И да, јесте, ово су потпуно друге генерације, другачије од нас, другачије функционишу. Пошто смо то констатовали, хајде да се померимо са мртве тачке и да покушамо да успоставимо комуникацију са њима.

Анђела Андријевић

Фото: Ана Антонијевић, Биљана Поповић и Ђорђе Марковић

 

 

Коментари

Leave a reply