Почетак марта 2020. године, пандемија COVID 19 тзв. корона вирус у Србији у ниском старту, а ми у стандардном ритму. Неки од нас смо путовали, студирали, радили, живели свој „9 до 5 живот“ радничке класе, понекад ишли у теретану, мало се опијали онако студентски, кукали превентивно да не чује зло и чекали пролеће. Пролеће је стигло, а зло нас је ипак чуло. Неки се никада нису вратили са путовања, више не раде (чак ни те „омражене“ 9 до 5 послове), факултети су закључали своја врата, теретане су се затвориле, једино што нам је остало јесте да се опијамо, али у своја четири зида, сами са собом, па нам ни то више није мерак. И онда смо почели да се питамо – да ли нам је заиста посао био толико лош, да ли је истина оно што смо више пута изговорили – да једва чекамо да се решимо факултета, зашто нас је, побогу, мрзело да одемо у теретану која је (била) три ћошка од наше куће, зашто се нисмо више опијали и певали? Да ли је због новца којег никада нема, а увек га некако има довољно, да ли је због времена којег никада нема, а увек га има исто – 24 сата дневно или је одговор сасвим једноставан и лежи у природи просечног егоистичног човека: Свега је увек било сасвим довољно за све, само што смо ми елементарне ствари узимали здраво за готово.
Више пута, од потпуно различитих људи (па и од саме себе), у претходне три недеље сам чула да се невидљиви и опаки противник појавио баш у моменту када је све почело да долази на своје. Ето, посао је кренуо својим током, љубав неким чудом почела да цвета после сто година, посао је шљакао, испити, какви-такви ипак су се давали, имали смо неке лудачки амбициозне планове, финансијске, пословне, академске, приватне и онда се појавила ова корона и све нам је покварила.
А да ли је заиста тако?
Исти закључак бисмо донели и да се пандемија појавила пре годину дана или за пет година. А да се није појавила, ми не бисмо ни знали да нам се живот „довео у ред“. Јер нема смисла да мислимо о томе како нам је добро, када може бити боље, али сасвим има смисла да мислимо о томе како је некада било добро сада када више није.
Од када се појавила „ова проклета корона“, чини се као да је свет буквално схватио све оно што смо, онако од шале, изговорили, па… превише пута:
Треба ми неко време да се одморим. – А јел? Сада ћеш да одмараш или да одговараш по закону.
Није изговор, ја стварно немам времена за хоби. – А јел? Ето ти сада све време овога света па ћемо да видимо да ли је проблем у изговорима или у времену.
Једва чекам да се решим овог проклетог факултета. – А јел? Ево решено је, па ћемо да видимо да ли си ово једва чекао.
Не могу, немам пара. – А јел? Ево сада немаш где да их трошиш, па ћеш их имати.
Није ни чудо што сви иду у иностранство, када је тамо боље. – А јел? Сад ћеш да видиш како је боље.
Смртност, лек, позадину пандемије, социјалне и економке последице на локалном и глобалном нивоу, као и друге бројне лоше ствари код светске пандемије препустила бих стручњацима – лекарима, епидемолозима, критичарима, па и политичарима чији је посао да покушају да организују људе који већ, како се ситуација одужила, почињу да уједају једни друге. Једина лоша коју је, нажалост, немогуће игнорисати су људи који говоре колико им је досадно и колико ово постаје неиздрживо.
Драги моји и драге моје, будите искрени према себи – колико се заиста трудите да промените ово стање које вам је досадно и неиздрживо? Ако се не трудите, онда вам није ни битно. Ако се не трудите, онда није проблем у времену које вам је било потребно да се одморите – био је проблем у вама. Ако се не трудите, није проблем у времену које нисте могли да издвојите за хоби – био је проблем у вама. Ако се не трудите, није проблем у „проклетом“ факултету који вам је црпио сву енергију – био је проблем у вама. Ако се не трудите, није проблем у парама којих је увек било – био је проблем у вама. Ако се не трудите, није био проблем што је преко боље – био је проблем у вама. Заборављамо да није битно на којој смо страни света, када свугде носимо себе са својим уверењима да је другде боље и да је проблем у другима, а не у нама. И деси се то да никада не уживамо, већ да само чекамо. Као и сада што чекамо да ово прође, да бисмо ишли на факултет да учимо, да бисмо тренирали, дружили се, проводили време са људима које волимо. И у сунцу више уживамо сада када га гледамо са прозора. А за све на овоме свету постоји алтернатива и данас, када живимо у свету технологије, све може да иде електронски. Постоје електронске платформе, е-књиге, фитнесс интруктори који показују вежбе за сваког мишелинка, друштвене мреже…
Желим да верујем да ће нам пандемија помоћи да се боље осећамо у сопственом друштву и да ствари почнемо да перципирамо на други начин: фокус на решење, а не на проблем. Кућна изолација је јако кул ствар. Испрограмирајте себе да из свега извучете најбоље. Немојте губити своје време које вам је толико фалило, мислећи о томе како сте га узалудно губили и како нисте ценили елементарне ствари, већ га данас потрошите на оно на чему ћете сутра бити захвални. И да… #ОстанитеКодКуће да би вам и други били исто тако, и још више – захвални. Ово је нешто што морамо заједно.
Извор: Najstudent.com
