Страхиња Бичанин је дипломирао глуму на Драмском одсеку Факултета уметности, Универзитет у Приштини, у класи професора Јовице Павића. Годину дана касније завршава мастер са монодрамом ,,Питање” аутора Живојина Павловића у позоришту ,,Атеље 212“. Ради као хонорарни сарадник Краљевачког позоришта, приштинског Народног позоришта и Дорћолског народног позоршта. Добитник је награде Глумац вечери за тумачење лика Едгара у представи ,,Play Strindberg’’ Ф. Диренмата на мећународном позоришном фестивалу у Бањалуци Kestenburg 2017. Стални члан УДУС-а од 2017. године.
Са Страхињом смо причали о мотивима да буде глумац, искуствима, циљевима…
Како си одлучио да упишеш факултет уметности и бавиш се глумом?
Та идеја је дошла јако спонтано још у средњој школи. Радила се представа за Дан школе, па је професорка књижевности Маја тражила ученике који би желели да учествују таквом пројекту. Нагласила је како је за једну такву представу потребно много времена и како ћемо морати да одсуствује из школе. Ја сам се, наравно, одмах пријавио, само да не бих ишао на часове математике, хемије, физике, биологије… Тада сам сматрао да су сви ти предмети досадни, мада ни данас нисам променио свој став о њима. И тако сам кренуо у свој први глумачки подухват. Професорка Маја је посумњала да у мени има нешто и послала ме је у позориште. У позоришту су ме одлични прихватили, добио прве професионален улоге и онда је глумачка академија дошла као реални наставак ове приче. Ко ми је крив што нисам хтео да учим математику?
Колико си у ствари научио на факултету о глуми, позоришној уметности? И да ли је факултет био пресудан у твом образовању?
Не бих рекао да је пресудан, из разлога што човек учи целог живота. Наравно, акадамија је много утицала на моје образовање. На акадамији сам се трудио да што боље изучим занат, јер глума је занат, као и сваки други. Што боље на акадамији изучите занат, тим пре у каријери постајете мајстор. Ако то на време не схвати, млади глумац биће мајстор у улогама шегрта. Али и поред заната, академија ми је донела много знања, о глуми, режији, уметности, животу… Пуно сам научио од свог ментора Јовице Павића. Мада никако не бих одбацио ни знање које сам стекао када сам радио ван академије, јер свака проба, свако снимање, свака представа је једно ново и велико искуство. И управо је то највећа радост коју доживљавате као глумац.
Ти си још док си студирао кренуо да радиш на разним пројектима широм Србије. Да ли можеш да издвојиш одређени пројекат који ти је специјално драг?
Уф, тешко. Сви пројекти су ми подједнако драги. Стварно не знам који бих издвојио. Мислим да је могуће одвајати специјалне успомене или утиске, али не и пројекте у целини. Највећи утисак на мене је оставило играње представе за децу „Успавана лепотица“ приштинског Народног позоришта. Тада смо гостовали са овом представом у Великој Хочи на Косову и Метохији. Играли смо је испред основне школе, деца су била испод настрешнице, неки на столицама, неки на бетону, али је углавном све било спремно за почетак. На почетку представе време је било савршено, али на половини предтаве креће да пада баш, баш јака киша. Одједном. Сви смо се нешто узјурали, где ћемо, шта, како, да ли да прекинемо сад, па да наставимо после. Тонац Влада покушава да спаси миксету и лаптоп, декоратери се гледају, али ми не прекидамо. Наставимо да играмо. Киша се појачава, ми наставамо даље. Црвенкапа, Ружица и Снежана леже у води. Није било места за импровизацију. И тако смо некако одиграли представу до краја. Деца су била одушевљења, али стварно. Знам да све звучи као да је из неке луде бајке, али било је у Хочи а не у бајци. Пожртвованост целокупног ансамбла је била огромна. Тада ми се чинило да то није само питање упорности, већ питање људскости у уметности.
Позоришна публика може да те види и у приштинском позоришту, чест си гост у Врању, Крагујевцу, Дорћолском народном позоришту, у свом матичном позоришту у Краљеву, где играш доста различитих улога, али где те публика можете видети на „великом платну“?
Мени је позориште некако прва љубав, и обожавам онај специјални осећај који само позориште може да приушти када публика осећа вашу енергију, али и ви који сте на сцени осећате њихову. Некако у позоришту је увек као да је први пут. Никада није исто. Пуно ми значи што сам имао прилику да играм пред публиком у целој Србији. А што се тиче филма, играо сам у серији „Корени“ које се тренутно репризира на националној телевизији, серији „Ургентни центар“. Радио сам и на једном великом интернационалном пројекту, у питању је серија „Инфитрација“ која се тренутно приказује у Саудијској Арабији. Тај пројекат смо радили у Београду и Бејруту.
Какво је било искуство радити са интернациоланим редитељем, глумцима, продукцијом?
Било је заиста дивно. Први пут сам радио на једном тако великом пројекту, још и није у Србији. Снимање је било заиста занимљиво, али и захтевно. Било је ту свега, и превртања аутомобила, експлозија, јурњаве аутомобилима по граду, заиста, једно велико глумачко искуство. Редитељ и продуценти су имали озбиљан задатак. У неким тренуцима је било и преко 150 људи на самом сету. Поред свог посла, тамо сам научио шта је организованост, професионалост, стрпљење. Највише смо снимали у Бејруту, а целокупна екипа је била смештена у граду Библосу. И један и други град су прелепи. Од архитектуре, културе.. до прелепог Средоземног мора.
Да ли постоји неки филм, представа, редитељ, који су ти променили поглед на стварност?
Наравно. Највећи утисак на мене је оставила представа „Олимп“ белгијског редитеља Јана Фарба. Представа је пре пар година гостовала у Сава центру у склопу Битеф фестивала. Сам концепт и генијална режија и решења Јана Фарба превазилазе стандардне позоришне представе у апсолутно сваком смислу. Сама идеја да представа траје 24 сата је фасцинантна. Како за нас који смо гледали, тако и за учеснике те представе. Ментална и физичка спремност тих глумаца и осталих учесника представе потпуно је невероватна. Волео бих да се и ја некада опробам у једном тако великом пројекту.
За нама је скоро завршена позоришна сезона, шта очекујеш од следеће? Да ли већ имаш неке планове?
Следеће сезоне настављам да радим у краљевачком, крагујевачком, дорћолском, приштинском позоришту. У плану си ми још пар снимања преко лета. Као и једна интернационална сарадња.
Текст: Михајло Стојковић
Фотографије: Приватна архива
