Започео сам причу са једним стихом
Танким и тихим као ливадски миш
И стих се прелио у песму једнако тиху
Преплавио ми је мисли и изашао из мене
Покушао сам причу своју да напишем
И схватио сам у писању да не могу
А да не споменем у причи њу
Мисли су саме одлутале до познатог осмеха
И рука је почела кривудати по белом мору
Остављајући трагове неке тајне
Започео сам певушити седећи за столом
Неку песму која звучи као почетак
Неког посебног светског романа
И схватио сам да у роману видим њу
Стопила се сва уметност људског бића
У перу једном маленог песника
Што снива у граду крај плавог Дунава
Снови су ми се разлили у јаву овог света
Јер желео сам да опишем ту жену
А сваки помисао на њу дао ми је нови стих
Њена лепота ствар је натприродних моћи
Митолошких бића и бајки за мале дечаке
Њена доброта је дубоке природе
Блажена је она у мојој души
А моја душа тихо лови сламке кроз мисли
Тражећи је сваког часа када није крај мене
Тражећи је чак… када се свет снова приближи
Ведран Хорвацки
Фотографијa: pixabay.com
