Пре отприлике годину дана, у психичком смислу био сам млађи једно десетак година. Помало наивно називао сам себе писцем и дичио се унапред томе, без неке дозе властите скромности.
Не још
Пре отприлике годину дана, у психичком смислу сам био млађи једно десетак година. Помало наивно називао сам себе писцем и дичио се унапред томе, без неке дозе властите скромности. Током једне вечере у том периоду, или можда ручка, ко ће то запамтити, отац ми је одлучио са неколико речи дати једну примедбу. Примедба је гласила: “Ниси писац још”. Не још. У том сам моменту био увређен овом тврдњом јер, побогу, па пишем – дакле писац сам. Међутим, бити писац не значи само писати. Као било која уметност, то захтева још по коју ствар поред саме вештине овог заната. Живимо, нажалост, или на срећу, у времену фасада. За оне који не знају, фасада је вањски изглед куће или објекта. Као људи, данас смо особеност и личност свели на фасаду. Своје фасаде одлучно градимо преко друштвених мрежа и сакривамо се од себе преко лајкова и похвала. Тако и ја, као песник и писац, објављујем своје текстове и чекам лајкове. Свели смо све на фасадне радове, у којима се свету представљамо као савршени и свршени људи. Свршени људи са једва двадесет две године или млађе. Овде нудим једно другачије размишљање.
Кућа или дом?
Када гледамо стамбене објекте и куће, обично приметимо оне које по својој грађи и презентацији одају највише, дакле оне велике и сређене фасаде нам говоре где је дом. Не. Наиме, направити кућу и направити дом нису исте ствари. Исто тако вреди и за нас саме. Наша лична фасада може бити добра и фино уређена, али не мора представљати ништа корисно на дуге стазе. Разлика између уметника и човека, између куће и дома, између фасаде и унутрашњости је једна шетња у мраку, у којој сами шетамо, без иког, без буке, без музике, без ичега. Само ми, наше мисли и наше емоције. Сада као озваничени, или боље речено објављени, писац могу посведочити да је најпотребније за здравог човека да он седне и прича сам са собом. Учени смо да то раде само луди људи, међутим, исто како упознајемо друге људе, на тај начин упознајемо и себе, а ако познајемо себе и своје психичке димензије, можемо онда да их и уредимо и представимо свету.
Богови
У свакоме од нас негде лежи скривен бог, груби и недорађени дијамант који чека да га сами пронађемо, да га негујемо и радимо мукотрпно на њему. Свако од нас поседује невероватну вредност и снагу. Моћи које смо учили само у причама за децу. Свако од нас може померити планине и преокренути свет. Потребно је само да заседнемо сами са собом и упознамо се. Потребно је да пригрлимо сами себе.Највећи је човек који сам зна своје мане и своје врлине. Највећи човек своје врлине негује, а мане уређује. Највећи човек прима критике и не чека лајкове. Када бисмо сагледали саме себе сада, јесмо ли задовољни оним што видимо? Или пак има места за дораде и за преправке? Тако могу као новопечени песник, писац и уметник самопоуздано посаветовати свакога. Имајте храбрости сести пред огледало или прошетати у тишини. Имајте снаге упознати сами себе и увидећете да сте велики и снажни као јунаци из омиљених филмова и књига. Спознајмо сами себе и радимо на себи. Остало ће доћи накнадно. Фасаде које модерно друштво гура у први план неће довести до тога да имамо дом у самима себи. Дом се гради годинама, ако га желимо, морамо се потрудити. Међутим, ако се осећамо добро у својој кожи, онда нас свет не може дотаћи. Ако смо објективно свесни своје снаге и величине, онда нас свет не може срушити на под. Ако смо свесни себе, можемо променити свет. Међутим, да бисмо променили свет, морамо прво променити себе.
Стога упознајмо саме себе, заиста јесмо дијаманти у мраку. Дајмо себи мало сјаја!
Ведран Хорвацки
Фотографије: unsplash.com
