Млади пијаниса Павле Крстић (1998), недавно је одржао концерт у Синагоги. Новосађанима се представио са другим клавирским концертом Сергеја Рахмањинова у пратњи Војвођанског симфонијског оркестра.
Павле је средњу музичку школу, на одсеку за клавир, завршио у Новом Саду и тада длучује да своје школовање настави на Моцартеуму у Салцбургу у класи Павела Гилилова. Извео је бројне соло и камерне наступе у око 20 земаља, добитник је награде АртЛинк за најперспективнијег младог уметника Србије у 2016. години и тим поводом издаје свој први ЦД. Тренутно је на четвртој години студија клавира и ради као асистент на Моцартеуму на одсеку за Музичке облике и анализу.
Како је изгледао твој пут ка Моцартеуму?
Заједно са 7. и 8. разредом основне школе, завшио сам прву годину средње. Након тога сам другу годину завршио редовно, а следеће сам већ био у Аустрији. На Моцартеум сам отишао искључиво због професора, који ми се допао. Највећу подршку су ми пружили родитељи, јер је сам пут до тамо захтевао доста припрема, путовања. Пре самог пријемног, ишао сам на пар косултација.
Који су били први утисци након што си се преселио?
Сви су били доста старији од мене јер сам отишао са 15 година, али ми то није представљало проблем, врло брзо сам се навикао и уклопио. Моји пријатељи су били сви по 10 година старији од мене, али кад одеш у неку нову државу и ново окружење, све постаје заминљивије.
Колико си наступа досад имао и где?
Наступао сам у САД, Јапану, Казакхстану, Русији, Украјини, Естонији, Ческој, Аустрији, Немачкој, Холандији, Италији, Француској, Шпанији, Белгији, Швајцарској, Лихтенштајну, Сан Марину, Словенији, Црној Гори, Хрватској и Србији. Углавном су наступи у оквиру неких фестивала и такмичења. Некад су у питању позиви, некад мора посебно да се конкурише, а некад је то позив у оквиру такмичења. Вежбам колико стигнем, увек се трудим да, поред вежбања, имам времена и за дружење. Понекад не стигнем да пипнем клавир цео дан, а понекад вежбам девет сати, углавном то зависи од расположења и обавеза. Самоћа је можда најтежи аспект пијанизма, али посвећеност инструменту то изискује.
Како се бориш са тим?
Тако што компензујем ван вежбања. На Моцартеуму има људи из свих делова света са разним животним позадинама, тако да имам разноврсно друштво и много контаката, и то је неки баланс.
Како је дошло до концерта у Новом Саду, након четири године?
Мој последњи наступ у Новом Саду је био у оквиру матурског концерта. Када сам добио АртЛинк нараду, звали су ме да свирам у Коларчевој задужбини у Београду, то је био уједно био мој последни наступ у Србији. Након четири године одлучио сам да се вратим новосадској публици и пре пола године сам имао састанак са Романом Бугаром, начелником Војвођанског симфонијског оркестра, где сам предложио да свирам мој омиљени Рахмањинов концерт.
Кад си кренуо да радиш на самом концерту?
Свирао сам га у више наврата, али ово је први пут да га свирам целог, са оркестром. Чим сам сазнао да ћу свирати са оркестром, одмах сам предложио начелнику јер ми је тај концерт омиљени. Дефинитивно је један од најлепши и од увек је имао посебно место на мом репертоару, и јако ми је драго што се баш тим концертом враћам у Нови Сад.
Са обзиром да свираш често, да ли си се већ изборио са тремом?
Она увек постоји у некој мери, некад је већа некад мања, али никад нисам потпуно равнодушан. Чуо сам да је и сам Рахмањинов пио алкохолна пића пре својих наступа, али како год, мислим да то не би добро утицало на мене. После толико свирки научиш да се бориш са тим и постаје ти нормално.
Како си дошао на позицију асистента на предмету анализе и музичких облика?
Док сам слушао предавања истих, имао сам добро сарадњу са професорком. Помагао сам својим пријатељима да припреме своје испите, а она је то сазнала и након тога сам написао два дипломска рада код ње. Многи студенти су падали те испите, а пробем је тај што се онда на Моцартеуму не добију потребни услови за даље студирање. Професорка је предложила да се отвори радно место асистента на том предмету, које до тад није постојало.
Како се сналазиш иза катедре?
Студенти су подељени у више група. Што се тиче ауторитета, са тим немам проблем јер имам одговоре на сва њихова питања и увек им излазим у сусрет. Ауторитет, као такав, ми није потребан јер свако ко дође, долази у сопствену корист. Цела ова позиција је дошла изненада и неочекивано, нисам се посебно припремао, него сам сво знање које сам стекао на предавања усмерио ка студентима. У овом семестру сам имао 66 студената.
Како се осећас повом повратка у Нови Сад након четири године?
Мој последњи концерт је био у оквиру матурског концерта, на крају четврте године средње школе, никад нисам имао неке веће концерте на које долази редовна публика и прави љубитељи класичне музке. Увек ми је било у неком плану да свирам пред мојим Новосађанима. Добио сам награду за најперспективнијег младог уметника у Србије, па је та награда повукла са собом много концерата по Србији. Био сам заузет свим обавезама и свиркама на које су ме звали и нисам могао да нађем времена да свирам овде али сам сад пресрећан што сам се коначно вратио. Волео бих да, убудуће, одржавам однос са новосадском публиком.
Матеја Нинковић
Фотографије: Марија Ердељи
