У добу брзе размене информација, лаком приступу интернету, постало је и сувише једноставно креирати профил на било којој од многобројних друштвених мрежа. Сами креирамо податке које (радо) делимо. Потреба да покажемо ко смо заиста и за шта се залажемо постала је важнија и од оног што ми заправо јесмо. Тренд дељења приватности, и креирање сложене виртуелне личности постали су уобичајени и приоритет, нарочито у периоду сазревања младе особе.
Делити приватни садржај, мисли, ставове и осећања је уобичајена и природна човекова потреба и начин да се као друштвено биће зближи са другим људима. Међутим, оно што превиђамо јесте постављање самих граница – колико је у реду да моји лични ставови, пријатељи, породица…. буду изложени јавном приказивању? Да ли се заиста срећа крије у броју пратилаца, онлајн пријатеља, лајкова и коментара….?
Као неко ко је 10 година имао профил на Фејсбуку, имала сам прилику да пратим свој и Фејсбуков раст заједно. Недавно покренути Фејсбуков #10 година изазов и много пријатеља који су поделили своју актуелну фотографију и ону од пре 10 година ме је навео на размишљање. Шта сам ја заиста постигла за 10 година борављења на овој друштвеној мрежи?
Контакти
Остварила сам контакт са пријатељима, другарима и познаницима из школе, комшијама, родбином, даљом родбином, познаницима својих познаника (које бих редовно опет обрисала, јер их не познајем лично), и понеким случајним захтевом за пријатељство „не знамо се, али можемо да ћаскамо“.
Дописивање
Бесплатно и даноноћно дописивање са другарицама, симпатијом, дечком, расправе и дискусије са њима, дељење интересантног садржаја са родбином, кумовима…. и све то бесплатно само на два клика. Након неког времена сам постајала мање писмена, реченице нисам довршавала, писала сам све малим словима и након две-три речи слала поруке једну за другом. Временом је нестала и садржина, па се углавном дописивање сводило на оно базично „где си, шта радиш“.
Садржај
Пре десет година имала сам потребу да сви виде шта ја то волим, шта слушам, где излазим…. Сада немам потребу да познаник из глумачке секције (којег нисам видела ни чула 7-8 година) зна које биљке узгајам, где сам се купала, а где попила кафу. Постало ми је непријатно да људи који су ми странци имају увид у моју животну рутину, начин на који проводим дан, моје навике. Почело је да ми се чини испразним да ме било ко упознаје и разумева преко неког виртуелног профила, јер ипак сам реална особа и желим такав приступ.
Време
На Фејсбуку сам губила појам о времену, пратила сам одређене странице, читала вести које ме занимају, а самим тим и оне које ме не занимају, али наслови би били бомбастични и проводила сам и по неколико сати листајући све те странице, а у међувремену би се неко и јавио, па би кренуло и ћаскање које би се протегло и на вишечасовно дописивање. Оно „само да видим шта има ново“, прерасло би у 5-6 сати непрестаног буљења у екран и губљења времена и енергије да било шта друго радим после тога. Наравно ту су и многобројне игрице које би ми просто „појеле“ време. 10 година касније увиђам да времена нема на претек и да је оно заиста драгоцено.
Друштвени живот
И као последња претпоставка да друштвене мреже унапређују друштвени живот, заправо се показала некако обрнуто. Много неспоразума сам имала кроз дописивање, јер писана, кратка и нејасна комуникација је често водила до неких недовољно прецизно формулисаних изјава и вођена у некој нечиткој форми, стварала осећај скучености. Много пута сам пожелела да је особа ту, да јој испричам све са специфичном интонацијом, са мимиком, гестовима, да пренесем право значење, међутим садржина је патила због форме.
Имајући увид у то колико је, нпр. комшијска беба порасла, шта је данас ручкала, где су је мама и тата водили у играоницу,…. почело је подсвесно да ме прогања, јер су људи које бих понекад срела и можда упитала за здравље, почели свакодневно у више наврата да се појављују на мом екрану, да сам се због њих, а и многих других почела осећати као да сам залутала у мексичку теленовелу у којој не желим да будем, али просто радња се одвија и бомбардује те. Имала сам увид шта моје другарице раде. Постало је сувишно да их зовем и питам шта има ново, па наравно да већ знам, видела сам, а и лајковала. Сама чињеница да сам индиректно обавештена о нечему битном у њеном животу, чинила је да се осећам мање битном, јер је то поделила са мном и са још пар стотина својих Фејсбук пријатеља. Удаљиле смо се.
Живот без друштвених мрежа
Онда сам само одједном одлучила да деактивирам профил и одморим од превеликог броја информација које тако углавном несвесно унесем у себе и да одрадим детоксикацију свог ума и психе. Прва промена је била увиђање да дан траје много дуже и да коначно имам тих пола сата свакога дана за вежбање.
Почела сам поново да читам књиге. Да размишљам здравије и нормалније. Да живим у свом садашњем тренутку. Да се не сликам да бих то некоме показала. Да сликам ствари и људе које волим, јер их волим. Да уживам у друштву људи до којих ми је стало. Да назовем другарице или да ме оне назову да чујемо шта има ново. Да договарамо сусрете. Да кад се дружимо заборавимо на телефоне, сликање и позирање за некога или нешто. Да се смејемо и гледамо у очи све време. Да се слушамо. Да се размемо. Да се бодримо и грлимо. Да заправо живимо у сваком тренутку.
Тања Савовић
