Конфучијев институт Универзитета у Новом Саду идеална је прилика за све који желе да уче кинески језик и бројне традиционалне кинеске активности. Какав је доживљај бити ученик у Кини, открила нам је Милана Терзић, стипендисткиња Конфучијевог института.
Данас постоји више од 500 института и преко 1000 Конфучијевих учионица. Све са истим циљем, да младим људима омогући упознавање са културом за коју досад нису имали прилике. Поред многобројних курсева, активности и најважније животних прилика, посебно су значајне стипендије као прилика за одлазак у Кину на месец, три или пола године.
Милана Терзић (18) ученица четврте године Карловачке гимназије из Новог Сада и чланица Конфучијевог института, својим вредним радом заслужила је стипендију за одлазак у Кину на пола године. Попричали смо са њом о свему што се стварно дешава на ученичкој размени у Кини и да ли је живот у Кини онакав каквим га људи замишљају.
Тренутно си у граду Лин Ен, у провинцији Џеђанг, захваљујући шестомесечној стипендији. Можеш ли нашим читаоцима објаснити на који начин се добија стипендија?
У процесу пријаве морали смо приложити доказе о положеним ХСК3 и ХСКК1 испитима. ХСК је стандардизовани тест знања кинеског за странце, а ХСК3 ниво подразумева да имате усвојен вокабулар од 600 речи и сложеније граматичке конструкције. Требало би да можете да водите неке просте разговоре са изворним говорницима и функционишете у Кини када је у питању свакодневни живот. Што више бодова смо имали, веће су биле шансе за пролазак, тако да је било потребно добро спремити овај испит. ХСКК је говорни испит који проверава колико практичног знања кинеског поседујете. С обзиром да ми је кинески главни предмет у школи, полагање ових испита је некако природно дошло с порастом мог нивоа знања. Неко ко самостално учи, морао би да се посвети припреми испита, али уз љубав ка језику и упорност је сасвим могуће ово постићи.
Колико ти је учење кинеског језика у школи помогло на улицама Кине?
Знала сам да се градиво са часа и реалан живот морају разликовати, али нисам била спремна на то колико Кинези могу да занемаре да сам странац, те причају пребрзо. Ретко ко, чак и међу младима зна енглески упркос помами за овим језиком. Изненадило ме је колико Кинези могу бити затворени према странцима – у првих месец дана нисам успела да остварим скоро никакав контакт, па сам се осећала поприлично изоловано од свега што се дешавало око мене.
Које културне разлике су имале највећи утицај на тебе?
Кинези јако рано ручају и вечерају, око 11 сати је ручак, а око 5 вечера. У почетку ми је ово сметало јер бих већ до вечери огладнела, али сада сам се навикла и дефинитивно је здравије вечерати раније.
Шта си све необично пробала из кинеске кухиње?
Нека кинеска јела су ми јако легла, чак ће ми и недостајати кад се вратим. Пржена соја, нудле и кинески ваљушци су ми постали омиљена јела. Јако са заволела тофу који долази у најразличитијим формама и досад ми се све свиђају. Још нисам пробала смрдљиви тофу, али ни Кинези га не воле, тако да сам мало скептична. Најчуднија одлика кинеске кухиње ми је дефинитивно био начин на који једу месо. Јако воле да је месо пуно костију и да га глођу; понекад, кад узмете неко пржено месо, завршићете са више костију него меса и готово да сам прешла на вегетеријанску храну због тога. Сва пецива су им јако слатка, користе неки сос са вештачким укусом ваниле који се никоме од нас Срба није допао, тако да пекаре заобилазим у широком луку. Избор воћа је много већи и разноврснији и засад ми се највише свидео охлађени личи и жути помело.
Свакодневица ти је сада много другачија од оне на коју си навикла у Србији. Како изгледа један твој дан?
Имам релативно мало часова свега 3 предмета и укупно 14 часова недељно. У колико немам јутарње часове, налазим се са другарима у 8 сати у лобију нашег дома и заједно идемо на доручак. После тога шетамо кампусом, или ја одем до библиотеке да учим за ХСК4 испит. Већ око 11 се скупимо да идемо на ручак, а потом обично имамо поподневне часове. Предвече се обично дружимо по собама уз кинеске серије или музику. Некада шетамо ван кампуса и распробавамо различиту уличну храну или воће. Некада нам се придруже наши кинески пријатељи и покажу нам нове интересантне ствари. Сваке недеље их позовемо да са нама гледају филм, играју друштвене игре или шта год ново смислимо. Упркос језичкој баријери, буде нам јако забавно и истовремено сви побољшавамо свој језик – ми кинески, они енглески. Викендима или идемо до оближњег тржног центра или испланирамо излет у оближњи Хангџоу, сваки пут обилазећи неку нову знаменитост. Трудим се да сваки дан испуним неким новим малим искуством.
Шта ти од свега тога пада најлакше, а шта најтеже?
Најтеже ми пада јако рано устајање ради ручка. Чак и кад ујутру немам обавеза, морам устати у 8 јер се кантине већ у 8.30 затварају. Још један велики проблем је интернет, јер је због цензуре друштвених мрежа и Гугла компликованије приступити садржајима или комуницирати с породицом и пријатељима. Најлакше ми је да идем у библиотеку. Атмосфера је сјајна за учење, постоји доста књига на енглеском за странце које уче кинески, а имам и слободу да радим темпом који ми одговара.
Који је твој савет младима који размишљају о ученичким или студентским разменама у Кину?
Препоручила бих да се не плаше овог језика, карактера и различитости наших култура. Учење кинеског је јединствено искуство, с временом вам се открије цео нови свет културе, уметности и филозофије. Карактери – што би људи с наших простора рекли хијероглифи или кинеска слова, су интересантни и постоје правила за њих тако да их није немогуће савладати. У Србији постоји дивна заједница Конфучијевих института, његових лекторки и ученика, тако да уколико сте спремни да у континуитету радите, учење кинеског постаће диван хоби, али и начин да дођете до разних прилика за размене, путовања, учење и посао.
Ања Луковић
Приватна архива Милане Терзић
