Свемирко је петочлани бенд из Хрватске који своју публику мами вибрацијама осамдесетих и необичним текстовима. Бенд чине Марко Вуковић, Бојан Бојко, Антонио Бошњак, Марин Тандара и Бранимир Блажевић. Прва свирка у Црној кући 13 била је 21. децембра, а како су се карте разграбиле, Свемирко је, на одушевљење новосадске публике, наступао и сутрадан на истом месту. Новосађани су два дана уживали у препотентном шарму ових младића уз призвуке осамдесетих, а ми смо искористили прилику да Марку и Антонију поставимо неколико кратких питања.
На почетку – ваш почетак. Одакле идеја за име бенда?
Марко: Што глупље то боље.
Антонио: Не постоји никакво дубље значење. Звучало нам је добро и необично и мислили смо да ћемо на тај начин привући публику.
Каква су била ваша очекивања?
Антонио: Свирамо годину и по дана и за то време смо, на наступима, успели да окупимо велики број људи, што свакако нисмо очекивали. Научили смо доста ствари откад смо почели, и сад смо много опуштенији и компатибилнији.
Марко: Мора да постоји смех и зезање да бисмо опстали.
Ваши текстови су оригинални – како успевате у томе?
Марко: Напишем костур, па после само набацам речи које добро звуче. Прво правимо музику, па онда пишемо текст. Песме немају баш неког смисла јер су рађене на тај начин.
Јесте ли се досад сусретали и са негативним коментарима?
Марко: Свакако. Људи нам углавном говоре како смо неозбиљни. Мене то не дотиче, само радим свој посао.
Ком граду се најрадије враћате?
Марко: Сваки град је добар за себе, осим оних који су баш јадни. Град је јадан ако није било довољно публике.
Зашто баш вас треба да чујемо?
Марко: Не треба да нас чујете. Што нас мање људи слуша, мени је боље. Људи од тога праве превелику мудрост, ми смо само пет ликова који иду наоколо и свирају. Музика је једино што знам да радим у животу и добро ми иде. Свиђа ми се што могу да се зезам и још ме за то људи плаћају.
Матеја Нинковић
Фотографије: Марија Ердељи
