Сократ је зачетник филозофије, познат по многобројним ставовима који су изнети у делима његових саврменика, с обзиром на то да није имао обичај да записује своје мисли. До краја живота остао је несхваћен, али се о његовим ставовима и данас живо полемише.
Кад се помене филозофија мисао нам одмах отпутује у Стару Грчку. Замишљамо тадашње мудраце и прве филозофе како шетају атинским тргом и промишљају суштину живљења. Иако ово није далеко од истине, нису сви Стари Грци били филозофи. Само неки од њих су успели, захваљујући својој умности и духовно-интелектуалној величини, да посматрају свет из једне дубокоумније перспективе.
Сам појам филозофије је грчког порекла и обједињује појмове philos (љубав) и sophia (мудрост). Као љубитељи мудрости, ови људи су се издвајали по својим тежњама да мисаоно успоставе појмове као што су лепо, добро, правично итд. Први мудраци су се бавили питањима настанка света, али оно што је највише интригирало прве филозофе јесу питања морала и политике.
Појам лепог
Сократ је био први који је промишљао појмове лепог, доброг, часног, истинитог итд. и покушавао да изнађе неко опште решење тј. дефиницију која би важила за све појединачне случајеве. Сократ се користио дијалектичком методом, а то значи да је вођењем дијалога покушавао да допре до самог појма неке ствари. У чувеном дијалогу Хипија Већи Сократ покушава да одреди појам лепог и то тако што свог саговорника пита: „Шта је лепо?“. Оно где би већина погрешила (укључујући и његовог саговорника) јесте навођење лепих појединачних ствари – леп крчаг, девојка, божанство…. Међутим, ниједна ова ствар или биће није лепо по себи, није лепота сама, па нам се испоставља да је оно што је очигледно заправо и најтеже јасно појмовно одредити.
Сократови ставови
Испитујући појмове, Сократ је себи створио и много непријатеља. Чини се да власт није била наклоњена мудрости, бар оној Сократовој, већ се са њим на крају и обрачунала. Сократ је сматрао да је пут до знања врлина, али и да је врлина знање. Да би човек био моралан, он мора да има свест о томе да је једино исправно чинити добро, јер оно што је добро за појединца је добро и за заједницу, и обрнуто. Живећи у полису, овакав склад је био врло једноставан и пре свега могућ. Мање заједнице, од пар хиљада људи на једној територији, лако су проналазиле компромисна решења. Подразумевало се да је исправно делање једини пут који води до среће, а морал је дубоко усађен у његову суштину. Сократ је сматрао да људи чине рђава дела из незнања и да са знањем ступа и врлина. Управо овакви ставови су Сократу донели проблем са државом, јер је сматрао, и тако подучавао, да је закон споља наметнута заповест, а да она не треба да потиче од државе, већ од нас самих. Дакле, као морално биће човек треба да освести да је правично живљење једино исправно, јер ако је сваки појединац моралан и чини добра дела, таква заједница може само да напредује и буде срећна. Међутим, оно што тадашња власт није могла да прими тако олако јесте Сократов говор против постојања важећих закона, те га је оптужила за безбожност као и за кварење омладине.
Човек који је развио свој дух до те мере да за њега државни закони нису потребни, већ да он сам уређује праведно живљење у складу са идејом добра јесте слободан човек. Таквом човеку моралност јесте природна и он је способан да слободно користећи се својим знањем чини искључиво праведна и добра дела.
Несхваћени филозоф
Сократ је остао несхваћен и неприхваћен, те је на крају, на суђењу, ипак морао да испије отров и на тај начин сконча свој живот. Није се одрекао својих идеја, иако би му то спасило живот. „Знам да ништа не знам“, није само Сократова чувена мантра, већ истинска свест о ограничености људске спознаје и ништавности човековог ума пред вечним тајнама и мистеријама бивствовања.
Тања Савовић
Фотографије: Google
