Незaпосленост, недовољно учешће младих, немање могућности за путовање, додатно усавршавање и школовање – чине статистичку, медијску или друштвену слику пресека пробелма младих у Србији. Ипак, врло је једноставно и чак, грубо речено, површно оценити да је највећи проблем младих незапосленост, а да су сами млади често махом себични, незаинтересовани и искључиво усмерени ка друштвеним мрежама.
Истина јесте да је јако тешко бити млад данас у Србији. И не само данас. Тешко јесте, јер долазиш на већ поређане фигуре и ти сад ту треба да се уклопиш и нађеш свој простор.
Простор у који долазе млади састављен је из омладинских и организација за младе, ђачког и студентског парламента, локалних канцеларија за младе, локалних и републичких акционих планова, разних механизама, министарстава и локалних управа. Већине, ако не свега тога, пре само десет година није ни било. И, још конкретније, у Новом Саду, до пре само годину дана нисмо имали нисмо имали Градоначелников савет за младе, градски буџет за младе је био дупло мањи, нисмо имали Омладински клуб (сада имамо три у Новом Саду), а о култури и вредностима унутар самог омладинског сектора и друштва у целини да и не говоримо. У последње две године приметан је напредак у омладинској политици и важно је да се на томе континуирано и дугорочно ради.
А, до свега дошли смо заједно – тако што је омладински цивилни сектор радио заједно са доносиоцима одлука. Да ли је то довољно? Не, наравно. Али је евидентно и да су направљени помаци само између два Међународна дана младих.
У овом тренутку наилазимо на следећу озбиљну препреку – како омладинску политику приближити младима? Како охрабрити, мотивисати и информисати младе да кроз постојеће системе остваре своја права, реализују идеје и постану активни чланови друштвене заједнице. Време је да силни механизми на којима радимо буду осетни у животима младих људи. Да све што се ради, што се гради, на чему се ствара, буде присутно и опиљиво у свакодневници. И што је најважније у свему када је реч о раду са младима, изузетно је важан – континуитет.
Управо је то једна од најважнијих мисија ОПЕНС-а у наредне три године.
Ефекат који ОПЕНС и омладинске организације имају на омладинску политку, треба да се пренесе и на друге сегменте друштва и да млади, ношени енергијом и успесима које су имали на пољу омладинске политике, могу можда мало више да утичу и на политику запошљавања, или на здравствену или економску политику.
Титула Омладинске престонице Европе није титула ОПЕНС тима, већ града, организација, институција и грађана. А, како би искористили шансу која се налази пред нама, неопходно је да се сви пробудимо и укључимо.
2019. година је близу, а ово је можда прилика коју смо чекали дуго времена. Од тога како се понашамо сада, када је рефлектор читаве Европе на нама, зависи шта ће остати као легат ове титуле.
