Сви мање-више у једном тренутку напустимо родитељско гнездо, неки раније, а неки касније, а неколицина је и оних који то никада не учине. Питање је, када је најбоље учинити овај корак?
Родитељски дом обично се напушта кад одемо на студије. Није да је то нека пракса осамостаљивања, већ просто даљина између факултета и родитеља. Родитељима, наравно, тешко пада када им одлазимо, међутим постоји тај неки осећај у ваздуху да су то „само студије“ – не идем вам заувек, идем да студирам. У том тренутку и ми и родитељи налазимо се у некој фази порицања. Многи се од нас после и врате, али никад то није исто, јер после 4 године самосталног живота, тешко је вратити се на старо.
Започињање живота са партнером је други по реду иницијатор за исељење – заљубимо се, желимо сваки дан да смо са том особом, а родитељима се не свиђа да сваки дан спавамо ван куће, или да сваки дан неко спава код нас, или када спава – буде нас, куцају, опомињу пред њом… Излуђују нас, треба нам мир и проналазимо своје прво љубавно гнездо. Неки родитељи су у стању да то прихвате, док се другима јежи кожа на глави. Тачније, вероватно се свима јежи кожа на глави, само једни умеју да сакрију, а други баш и не. Тешко је ако смо једино или најмлађе дете, а још теже ако нам је родитељ самохран – остављамо га самог. И знамо то и ми и криво нам је, а зна и он и боји се.
Из угла родитеља
Људи погреше када добију дете и одлуче да им више не треба социјални живот. Да, ођедном дете постане наш центар као што и треба да буде, међутим не запитамо се, а шта кад дете оде? А отићи ће. У тренутку када деца одрасту и крену да одлазе, родитељи ођедном остају сами без свог сопственог социјалног живота. Не би требало да забравимо ко смо и шта смо били пре детета, или ако се бар мењамо, да пронађемо нове ствари које нас испуњавају, а које нису везане за наше дете. 
Уколико нам је цео живот усмерен ка животу детета, прво што ће се десити је да ћемо се превише мешати, а друго да нећемо знати шта смо и ко смо када то дете оде. Родитељи који одржавају социјални живот, хобије и интересовања ван свог односа са дететом, после дететовог одласка (иако је увек тежак и болан) могу схватити да и њима ова промена прија. Однос између родитеља и деце свакако је бољи уколико свако има свој живот, а и заједнички. Родитељи, ако вас превлада страх што одлазимо, покажите нам да ћемо вам недостајати, али стисните зубе, молим вас, јер знамо колико је тешко и осећамо одговорност. Дете које је слободно и срећно, увек ће имати жељу и наћи времена да види и чује своје родитеље.
Из угла детета
Не мора увек да значи да су наши родитељи строги или да нису у праву уколико не одобравају нашу одлуку да се преселимо. Морамо признати да и ми често журимо. Пукне нас та нека одрасла атмосфера и одједном брже- боље журимо да порастемо. Али када је право време? Уколико осећамо да нам је кућа постала тесна, да немамо онолико приватности колико нам је потребно или просто осећамо потребу да се осамосталимо, онда је прави тренутак да то и урадимо. Ипак, онда није у реду тражити од родитеља да нам плаћају стан, дају џепарац или перу веш. Увек ће бити ту да нам помогну, али уколико осетимо потребу да будемо самостални, треба то и да покушамо да изгурамо до краја. А ако схватимо да нисмо још увек спремни, верујем да су родитељска врата увек отворена. Ипак, не треба да се завучемо у сигурну зону, здраво је напустити породични дом и стварати сопствен, када већ нађемо свој посао и постанемо одрасли људи, живот са родитељима може да буде препрека. И за нас и за њих, а и за наш међусобни однос.
Гала Ладишић
Фотографије: Unsplash.com
