Уметничко дело или непримерен роман? Лолита, контроверзно дело руско-америчког писца, Владимира Набокова, и дан данас, више од шездесет година након објављивања, изазива бројне критике, бурне реакције и честе дискусије. Да ли се може сврстати у ремек дела светске књижевности или је Набоков ипак прешао границе примереног?
Са једне стране, дело је сачињено од бројних експлицитних описа односа средовечног мушкарца и малолетне девојчице, али је у исто време написано на врло иновативан и есејски начин, због чега многи Набокова сврставају у култне писце 20. века.
Роман за свачији желудац?
Радња се одвија између средовечног професора књижевности, Хамберта, и дванаестогодишње девојчице, Долорес Хејз. Хамберт још на почетку открива своју опсесивну склоност ка девојчицама, од када је као дете изгубио прву љубав. Од тог дана он остаје заробљен у том периоду свог живота. Долорес, коју Хамберт назива Лолита, и он, се приближавају једно другом када он одлучи да ожени њену мајку само како би могао да је гледа сваки дан. Писац улази у дубоку психу Хамберта, износећи детаље његових скривених страсти и уврнутих и опсесивних мисли које нам кроз цело дело врло детаљно провлачи, због чега је потребно имати желудац и стрпљење за читање овог романа.
Лолита на великом платну
Лолити нису одолели ни филмски редитељи, те је доживела и два екранизовања. Први пут је 1962. године изашао истоимени филм легендарног Стенлија Кјубрика, који је сматрао да ова прича заслужује да доживи и филмски формат. Филм је освојио неколико награда, био је номинован и за једног Оскара, а код публике је прошао са оценом 7,6 на ИМДБ-у, најпознатијем филмском сајту. Кјубриково мишљење делио је и редитељ Адријан Лајн, који је ову причу екранизао 1997. године под истим називом. Овај филм је обележио чувени Џереми Ајронс, а филм је прошао са оценом 6,9. Радња оба филма верно прати след догађаја из романа, али пропушта многе детаље који не стају у 2 сата видео формата.
Иако живимо у времену у коме је све мање табу тема и готово су све теме већ провучене кроз неко уметничко дело, ово је дело које и даље буди скривене емоције и мисли и помера границе морала. Читајући га, бар на трен оправдавамо Хамберта, разумемо га или га макар сажаљевамо, а да тога нисмо ни свесни.
Уколико ниси сигуран да ли ово дело заслужује да се нађе на полицама твоје библиотеке, погледај неки од истоимених филмова и можда ћеш пожелети да зарониш дубље у скривени свет ума Набоковог протагонисте.
Ања Стојановић