Сваком ко би за себе рекао да је хедониста, да воли да ужива у пићу и јелу, да воли да да себи одушка, а притом и тешко подноси облачно и тмурно време, време је да спакује кофере и упути се у Андалузију.
Срце југа Шпаније
Андалузија је једно од најпопуларнијих летовалишта низ година уназад. Само име покрајине подсећа нас на вина и маслине, жуто сунце, дуге цветне хаљине и фламенко. Иако сам увек маштала да је једног дана посетим, чини ми се да не бих ни знала колико је то лако оствариво, да нисам игром случаја добила студентску размену баш у Андалузији.
Чаролија ове покрајине оцртава се у свим њеним градовима и селима, од којих су најпознатији Гранада, Севиља, Малага, Кордоба, Кадиз и Алмерија. Град у којем сам ја створила свој једногодишњи дом зове се Хаен и налази се у истоименој провинцији.
Када је сунце најпожељнији гост
После проведених 5 месеци у овој сунчаној земљи, а од тога 3 и по месеца јесењег и зимског времена, дефинитивно могу потврдити да је Андалузија заиста покрајина сунца. Израсла из голе и суве земље која крцка под ногама, жуте прашине и избледеле траве, наоружана каменим снежним планинама и окићена маслињацима и дрвећем поморанџе, Андалузија целе година дично носи сунце као злато око врата. Лето, јесен, зима, 30, 20 или 5 степени, пре подне, после подне или предвече, сунце је увек ту, тачно изнад, бело и живо, као да је заборавило да је јул прошао.
Баш у складу с тиме, Андалужани су људи доброг расположења, гласни, грлати и весели, срећни су понедељком исто колико и суботом, распевани на пословима исто колико и у тавернама.
Зашто су Андалужани прави хедонисти?
Поред сунца и мора у новембру и априлу, Андалузија има да понуди најбољи тапас у Шпанији. За оне који не знају шта је тапас, лаик би могао да им преведе као мезе. Дакле, тапас јесте ситна храна која се добија уз наручено пиће. То обично није само кикирики, већ мали сендвичи, гибанице, ћуфтице или хамбургерчићи. Ипак, тапас није само храна, већ једна култура која окупља људе.
„Идемо на тапас“ подразумева да ћемо попити пиће и замезити, али прави гушт јесте сам обичај по себи. То је нешто што Андалужане чини хедонистима. Тамо је готово неизбежно затећи пензионере и тинејџере да седе сто до стола у три по подне, пију пиво и једу тапас, међусобно чаврљају и не праве разлику једни међу другима. Андалужани увек имају времена, живе живот натенане и зраче тим сунцем из ког су израсли.
Где лежи њена магија?
Туристички, Андалузија је лепа, али њена чаролија лежи у локалним баровима, у дивљим плажама, у шетњама, у брдовитим кућицама – магична је тек онда када научите да се опустите. Мој савет: Колико год времена да остајете, па и 5 дана, не журите да обиђете све знаменитости и зато их овде и не спомињем, испробавајте шунку и маслине, купајте се у 7 увече, седите на вино у 2 по подне, слушајте младе и старе како заједно тапшу и певају, смејте се и сунчајте се. А када се у њу заљубите, наћи ћете начин да се вратите и обиђете шта сте пропустили.
Текст: Гала Ладишић
