Филм који даје огољеног Ника Кејва. Филм употпуњен музиком који свира ноте истине.
Чим радња филма одмакне, примећујемо дефинисану структуру и тематику филма, па нам је јасно какав је просечан дан Ника Кејва (Nick Cave), који отвара филм и каже како је „ово његов 20 000. дан на планети Земљи”. Филм говори о Кејвовим несигурностима, детињству, пријатељству, али и креативном успону, мењају, успеху. Редитељи су Ијан Форсит (Iain Forsyth) и Џејн Полард (Jane Pollard), док им се у писању прикључио Ник Кејв.
Лик Ника Кејва
Када је у питању рецензија, можда би требало кренути од краја филма, када наратор, односно Ник каже како све настаје од најмањих идеја. Кроз цео филм провлачи се слика њега и његовог стварања. Шта је оно што чини њега и музику.
Музика, наступи су оно за шта он живи, то је оно што га трансформише – I’m transforming, I’m vibrating, I’m glowing, I’m flying, look at me now (текст песме „Jubilee street’’ коју имамо прилику да чујемо у извођењу бенда „Nick Cave and the Bad Seeds’’ на самом крају филма). Енергичан наступ набијен емоцијама ставља нам до знања да све оно што смо видели и чули од Ника Кејва јесте уметност стварања, филозофија стварања.
Музика и текст су прожети емоцијом која се осети у његовом гласу, погледу, покрету. Односу са публиком. Чему онда несигурност, Ниче? Филм је прожет искреним говором, где се наглашава да је Ник „момак за прве редове и да не осећа да је извођач који може да досегне толико далеко’’.
Искрени приказ живота
Иако су музички документарци претежно снимани за фанове, како би они боље завирили у живот музичара, гледајући овај филм, чак и неко ко није фан може да осети емоцију коју филм пружа. Филм „20 000 дана на Земљи’’ нас уводи у дубљу причу о односу Ника и његовог оца, који је погинуо када је он имао 19 година. Ник напомиње да је имао дивно детињство, дивне успомене, и да управо те успомене он јури.
Иако је кроз филм продубљена прича о његовом односу се женом Сузи (Susie Bick), за којом је изгубио главу („Ја сам изгубио главу за њом и то је то”), на крају дана он се враћа деци. Деци, а љубав према њима исказана је једном реченицом – „Небо на мом прозору је сада постало стварно плаво”.
Мирно дрво у олуји
Сцена са Вореном (Warren Ellis), сцена у архиви у којој Ник прича о својој младости, догодовштинама, досеткама, можда ће деловати суморно и досадно гледаоцима који нису Кејвови поштоваоци, али насупрот томе, оне представљају злато фановима, јер могу сазнати детаље о Никовом животу за које пре нису знали. Пажљиво биране речи кроз Никову нарацију која пружа уметност говора. Ниче, речено је да си ти мирно дрво у олуји. Речено је да се плашиш времена, али да ипак можеш да га мењаш расположењем. Казала бих да је овим филмом приказано да је Кејв олуја која мења ток и која је спремна да покоси дрвеће које је испред ње.
Милица Гвозденац
