Често нам се деси да заборавимо на оне који су за нас највише дали. Загрли своју маму, пољуби је, реци нешто лепо – заслужила је. Уколико то не можеш учинити одмах, прочитај овај блог и верујем да ћеш након тога моћи.
Када те ухватим за руку, мама, осећам њихову грубост и израђеност, док са друге стране преовладава пожртвованост и љубав. Осећам да си ме чувала, бранила и да си често била уплакала због мене. Да си ме одгојила. Осећам и знам да си ме истим тим рукама држала месецима, годинама, да си ме дигла и носила и онда када су сви рекли „Пусти је, велика је, сада већ може сама“.
Осећам да покушаваш да разумеш кроз шта ја то понекад пролазим, али не успеваш. Онда стисак направиш јачим како би помислила „Ма све је у реду“. И често јесте све у реду, него ме године ове наше „луде“ стисну. Али ти не кажем то. А ти руку држиш и даље и гледаш у моје очи не би ли нашла све оно што си годинама у мојим очима имала. Тражиш потврду, ону потврду доброте, сложности, љубави и поверења, али и ону најважнију потврду: да сам добро. Па идеш редом и сваког пољубиш и загрлиш, мислећи и желећи исто.
Ваљда то тако бива код мајки, или код само моје, јер она посебна јесте. Посебна по својој вери, труду, нежности и спремности за рад. Када бих је у основној школи описивала, увек бих јој нацртала осмех, док би се налазила у веселој, шареној башти изнад које сунце свом снагом сија. Сада могу да разумем да ми је и тада представљала радост и светлост. То је заслужила јер би се осмехнула нама и када сам знала да ништа није у реду. То се другим речима зове снага, али то нисам нацртала. То сам наследила.
Када те ухватим за руку, желим да те за штошта питам зашто, али да ти уједно кажем и извини и волим те. Због свих момената које смо прошле. Због оних прећутаних и оних који је требало да остану прећутани. Можда. Желим да ти кажем да ћу се трудити да својој деци пружим исту руку, осмех и топлину у свим моментима током одрастања. Желим да ти кажем велико хвала за то што данас јесам и за непрестану топлину упркос понекад невољном узвраћању.
Када те ухватим за руку, мама, ја знам да сам вољена. И знам да волим.
Јер си ме ти научила.
Кристина Ивковић Ивандекић
Фото: unsplash.com
