За екипу је назив песме која нам је стигла пре неки дан. Настала је у једној зборници.
Писали смо о ђацима, студентима, учењу, испитима, успесима, изазовима… Крајње је време да чујемо и оне у чијим је рукама палица. Или можда није? Песма „За екипу“ проф. Милоша Радуловића, који предаје физику у једној новосадској школи, открива како заиста изгледа професорски позив.
За екипу
За вас што прођосте хиљаду зала,
За вас којима нико не каже хвала,
За екипу, за колектив, за тим из снова,
За вас који сте од истог кова.
Били сте, јесте, ту ћете бити,
Углавном гладни, понекад сити.
Битно је да се држите скупа,
Стамена, чврста, просветарска трупа.
Држ’те се моји, држ’те се драги,
Премало строги, превише благи.
Мало вас је, али вас има,
део сте тог сјајнога тима.
За саборце моје, ратнике свете,
За вас који учите друге да лете,
За вас што пркосите свакој тами,
Боље неће бити, ал’ изеш га, бирасмо сами.
