Бежиш ли од љубави, бежиш и од живота.
,,Ова осећања постају превише јака. Мислим да је време да прекинемо’’, колико сам пута била сведок ових реченица. Ох, само још један изговор којим верује да ће учинити да се осећам боље јер се плаши да призна да му се не допада како изгледам или како се понашам. То бих говорила себи када бих чула те две реченице. Тада ми је веровање да се некоме не свиђа мој физички изглед падао далеко теже него помисао да се неко плаши да ме воли.
Истина или мит
Данас када сам старија и, усудићу се да кажем, мудрија, схватам да су говорили истину. С годинама сам на сопственој кожи увидела да нас јака осећања чине рањивим и да, понекад, само желиш да их зауставиш пре него што узму још већи део тебе.
Много пута сам и сама глумила да сам хладна и незаинтересована јер сам се плашила да ћу у супротном деловати патетично и слабо. Овоме је допринело и дубоко уврежено мишљење међу младима да морамо бити недоступни и играти игрице како бисмо дали привид комплексне и интригантне особе.
Емпатија и емотивност нису слабост
То нисам ја. Самоспознаја и процес прихватања те истине били су дуги, али признајем, умем да волим дубоко и неискварено. И зашто бих се тога стидела? Зар су емпатија и љубав према другом постали толико маргинализовани, да смо се потпуно удаљили од њих? Због чега?
Љубав захтева храброст. Ово јесте клише, али излизаност ове реченице исправља чињеница да је изграђена од истине.
Волети неког значи предати му се потпуно, оголити своју душу и ум. Показати им најдубље и најружније делове себе, али и дати им оно најбоље. Дати им све, знајући да они већ сутра могу отићи и однети са собом један део вас. Уложити време, поверење и пустити их да постану део твог живота.
А тај живот већ сутра може нестати и урушити и онај који ти остаје. Ако то није храброст, шта је онда?
Зато бежимо. Лакше је прекинути везу која је почела да се развија пре него што се развију још дубље емоције. У супротном можемо завршити сломљени, остављени и разочарани. Некад емоције видимо као налет цунамија, торнадо последње категорије и одлазимо, верујући да ћемо бити спашени упркос ономе што остављамо за собом.
Највећи улози су они у љубави
Али у љубав се улаже све, по цену да се све и изгуби. Само тако она је потпуна и само тако и можемо добити све. У супротном она остаје недоживљена, пуна неиспуњених могућности, прича којој су могла завидети филмска платна, али се никад није десила.
Љубав је и туга и ризик, и сузе и пустош која након ње остаје. Али она је ризик који вреди преузети јер ништа нас не чини живима као спознаја да волимо и да смо вољени.
Тина Натарош
Фотографија: unsplash.com
