ХИВ је била тема на свакој страни, школе, радионице, домови здравља, телевизија, међутим, никада ми није пало на памет да одем и тестирам се, а имала сам разлога.
Сигурна сам да готово 80% вас којих читају ово барем једном су имали незаштићен сексуални однос, али наравно водите се мишљу – ма неће то мене. Немогуће је да ја имам ХИВ.
Скупила сам храбрости и отишла у Јазасову канцеларију на тестирање. Ноћ пре тога ока нисам склопила, како год бих се самоутешила, враћала ми се на памет идеја да је сваки небезбедан однос најкраћа пречица до ХИВ-а (као и других, ништа безазленијих полних болести).
Након непроспаване ноћи и напорног дана, у 18 часова била сам прва у „чекаоници“. Представник Јазаса, Марко, који, испоставиће се касније, није био ни најмање заједљив, нити прекоран у разговору, најпре је уз помоћ мојих одговора попунио формулар.
Тестирање је било анонимно и поверљиво, с тога је свака тестирана особа имала свој код, који је био комбинација слова имена и бројева датума рођења. Питао ме је да ли знам како се преноси ХИВ.
-Сексом – одговорих као из топа.
Насмејао се, видео је колико сам била уплашена. Подсетио ме је на још неке могуће начине. Док ми је старији човек, не Марко, покушавао да пусти неколико капљица крви из домалог прста, цело тело ми је било укочено. Крвоток као да је осећао то и ниједну кап није било могуће истиснути.
-Хеј, опусти се, није ово ништа страшно. Ту смо сви заједно. – покушао је да ме опусти, назвала бих га – лаборант. И крв је кренула. Искапавши је на плочицу, преко ње је просуо неку течност, претпостављам да су то антитела на ХИВ.
–Сачекаћеш 20 минута. Тада ће бити готови резултати.
Изашла сам у другу просторију у којој ме је чекала другарица. Њене речи подршке једноставно нису могле да допру до мог уха. Тресле су ми се руке. Нисам у оној критичној групи, како их називају у медицини, нисам наркоман, нити хомосексуалац, али једноставно у мени се јавио страх и све оно што сам истражила на интернету.
Нама се константно пласира информација како су ове две горенаведене групе, процентуално 70% носиоци ризика, међутим, ствари ипак не стоје тако.
Наравно да су хетеросексуалне групе подједнако подложне ризику.
Премотавам филм уназад, размишљам да ли постоји могућност да сам заражена и милион и један пут ми се смењују солуције:
ЗАРАЖЕНА СИ. НИСИ. МЛАДА СИ, КАКО ЋЕШ ДАЉЕ. МА ДАЈ, НЕМАШ ХИВ. ПА ИМАЛА БИ СИМПТОМЕ. ИНТЕРНЕТ КАЖЕ ДА СИМПТОМА НЕМА. ОКЕЈ, СМИРИ СЕ. НИЈЕ КРАЈ СВЕТА. НЕ, ЧОВЕЧЕ, НЕМОГУЋЕ ДА ИМАМ ХИВ.
– Опусти се – пренуо ме је мушки глас особе која је седела поред мене, а коју, ако ми верујете, нисам ни приметила – после неког времена се навикнеш да живиш с тим. Види мене, ја већ 13 година имам ХИВ. Све је до тога како човек постави ствари.
Помишљам: Лако је теби. Ти имаш минимум 60 година. Ја само 21.
– Снежана, готови су резултати, дођи – сабласно ми се обрати глас иза врата.
Не сећам се уласка у собу, нити тока мисли до ње.
– Седи. Према резултатима, антитела нису…
– Молим те, реци просто је л’ имам или не! – рекла сам нервозно.
– Немаш.
Терет величине планете спао је са мојих леђа и уследио је само шок.
Гледала сам у једну тачку немо.
– Немаш ХИВ, али молим те, због себе, штити се. Није скупо, али те здравље може ипак коштати.
– Хвала Вам пуно. Чуваћу се. Обећавам. – звучала сам као мало дете које мајци, након дирања онога што је забрањено, обећава да неће поновити исто.
Велика лекција за мене. Волела бих да не буде за вас. Заштитите се. Свуда око нас вребају болести и чекају само једну слабост нашег организма. А ХИВ чека једну слабост нашег ума. Молим вас, због свих оних због којих обележавамо 1. децембар. Због оних који више нису са нама из истог разлога.
Чувајте се. Дужни сте свом здрављу.
Снежана Ченад
Фотографија: Марија Ердељи
