Репер Београдског синдиката, Шкабо, о брзом стицању популарности, својим песмама, али и разлогу због ког свој реп не сврстава у андерграунд.
Један од чланова Београдског синдиката, Бошко Ћирковић алијас Шкабо кроз своје песме исказује све оно што је део његове борбе. Бавио се новинарством, уредништвом, књижевношћу, али каже да никада није желео да одустане од својих речи.
С обзиром да свој реп не волиш да називаш андерграундом, како би га онда описао?
Свој реп бих описао као реални или животни. Животу није тежња да буде проживљен у подземљу.
Колико је у Србији тешко бавити се музиком којом се ти бавиш?
Није уопште тешко бавити се музиком којом волиш да се бавиш. То је задовољство и привилегија, али и велика одговорност.
Бавио си се новинарством у различитим медијима, уредништвом, такође си и аутор књиге „Прича два вука“. Да ли је све то представљало продужену руку твоје борбе у репу?
Све што си побројала, па и реп, делови су онога што сам био, јесам и бићу.
Како ти данас изгледа реп сцена у односу на дане када си почео?
Шта је сцена?
Када кажем сцена мислим на опште стање у српском репу на почетку твоје каријере и сада, шта се променило?
Нисам довољно паметан да одговорим на то питање. У мом репу се променило то да сам се оженио и добио сина. У синдикалном репу се исто издешавало много сличних промена. За остали реп не стижем толико да знам шта се променило.
Због чега млади данас мисле да је реповати лак начин доласка до популарности?
Мислим да је ово питање брутална генерализација. Не знам да баш тако мисле „млади“, али свакако мисле појединци… Мање или више бројни, али то је погрешно мишљење, јер не води ни реповање, ни певање, ни глума и слично до популарности. До популарности „лако“ (вероватно ту мислиш брзо, јер мени се ту ништа не чини лаким) воде скандали и глупости. Таква популарност је празна.
Да ли си икада пожелео да одустанеш од својих речи, своје музике?
Не, заиста. Пожелео сам да мењам ту неке ствари и мењао сам их. Као што рекох, то је све једна велика привилегија и одговорност, коју здушно прихватам. Све је то неизоставни део онога што сам био, јесам и бићу.
Шта би поручио младима?
Као и увек: држите се свизаједно и мислите својом главом, на путу Човека.
Снежана Ченад
Фото: Радован Симић
