Piano City – нови фестивал, нова енергија, три дана испуњена врхунским пијанизмом. А шта о свему сада, када су се утисци слегли, кажу Маја и Коста, главни “кривци” за овај врхунски музички догађај?
Од 8. до 10. септембра Нови Сад је био испуњен звуцима клавира – од класичне, до рок, поп, филмске и џез музике, на најразличитијим локацијама уметност је живела и преносила се са пијанистичких прстију ка заинтересованим посетиоцима. Маја Алвановић и Коста Јевтић у разговору за Омладинске новине откривају како је све изгледало “иза кулиса” током организације првог Piano City Нови Сад фестивала.
После Берлина, Милана и Напуља и Нови Сад је угостио изузетне пијанисте и својим грађанима понудио викенд врхунског пијанизма. Какви су ваши утисци сада кад се осврнете на фестивал?
Маја А.: Piano City свуда где се одржава покреће лавину креативности. Тако је и овде снажно инспирисао уметнике – компонована су нова дела специјално за фестивал, нова клавирска дуа су оформљена због наступа на фестивалу, инспирисани су чак и ансамбли који у свом саставу немају клавир, али су за ову прилику прилагодили свој програм како би подржали идеју фестивала. Пијанисти су одушевљено прихватили прилику да се представе управо у оном жанру и оној форми у којима они проналазе сопствени уметнички израз. У тој тродневној ерупцији концерата која се догодила између 8. и 10. септембра Нови Сад је на кратко заиста постао град клавира. Све нас то чини задовољним и поносним.
Како је све изгледало, можеш погледати и у кратком видеу.
Шездесет и пет концерата на двадесетак локација са великим бројем извођача – импозантна организација. Шта је током припрема представљало највећи изазов?
Коста Ј.: Требало је неколико месеци да бисмо дошли до тачке када су поједини људи схватили и прихватили да ће се Piano City заиста десити у Новом Саду. Најдрагоценији на том путу били су контакти с људима који су одмах схватили нашу причу и били довољно отворени да препознају да је наша визија реална и потребна овом граду. Близина таквих људи давала нам је тај “ветар у леђа” како бисмо истрајали.
Прешли смо дуг пут од момента када смо иницирали пројекат пре годину дана. Када се осврнем, видим тај процес као једногодишњу трку с препонама. Ми нисмо професионални продуценти и организатори манифестација, ми смо пијанисти. Први изазов је био представити људима необичну идеју Piano City-ja, а да наша прича не звучи као пука маштарија.
Уз огромну подршку медијских кућа попут РТВ-а, Омладинских новина и других, као и све бројнијих културних и других институција које су се лагано прикључивале, наша идеја о фестивалу је коначно и реализована. Имали смо, такође, срећу и привилегију да је добијање саме лиценце за одржавање фестивала Piano City Novi Sad омогућила донација наших италијанских партнера – туристичке агенције “Le Cicale – Case vacanza” из Напуља, који су исто тако имали поверења и разумели наш труд и смисао целе приче.
Када бисте покушали да дефинишете место овог догађаја у вашим животима и да енергију која је уложена у организацију сместите у неколико реченица, које би оне биле?
Коста Ј.: Све бих свео само на неколико речи – снага воље, инспирације и пожртвованог рада.
Маја А.: За мене је овај фестивал једна велика победа уметности и креативности, а морам нагласити и поверења као и љубави према музици, над системом и увреженим мишљењем да пара врти све, јер, овај фестивал је реализован без буџета а уметници су препознали нашу идеју и подржали нас у реализацији исте тиме што су своје концерте поклонили грађанима Новог Сада. Дивни су се контакти остварили и дивне идеје покренуле. Задивљујућ је број пијаниста који се одазвао позиву за учешће на првом Piano City фестивалу и већ сад је извесно да ће се тај број из године у годину повећавати.
Какви су утисци младих пијаниста, прочитај овде.
Један од циљева фестивала је промоција уметности – на ком је месту данас уметничка музика у животу обичног човека? Да ли овакви догађаји могу уметност учинити блискију човеку?
Маја А. Идеја Piano City фестивала је да се музика ушуња у обичан живот људи, да их изненади на местима на којој јој се не надају, да се оствари другачија комуникација између уметника и публике и тиме премости јаз између уметничке музике и обичног човека. Пијанисти су ту као на некој мисији, добију простор који треба да озвуче да зауставе време људима који се ту затекну. Мене лично подесећа на причу о Малом принцу и Лисици, ненаметљиво и стрпљиво музика се приближава обичном човеку… треба да се грађанима да време да се на ту идеју навикну, док као у Милану, Напуљу и Берлину не заживи и не постане ритуал и потреба. Већ смо имали прилике да видимо како овај фестивал мења и инспирише људе.
Да је палица у вашим рукама, шта бисте променили на нашој музичкој сцени?
Коста Ј.: Самим покретањем фестивала који има толико очигледан едукативни карактер и културни значај ми јесмо преузели делић одговорности за изглед и садржај наше музичке сцене. У овом тренутку задовољни смо због чињенице да је Piano City грађанима Новог Сада подарио чак 65 квалитетних клавирских концерата најразличитијих жанрова и да је толико сјајних уметника, који иначе немају пажњу јавности и медија коју заслужују, добило прилику да наступи на једној великој музичкој манифестацији. Рекао бих да је то сасвим добар почетак.
https://youtu.be/_U4D5OLJmDo
Коста Јевтић на једном од промо концерата.
Са друге стране, у каквом је положају млади уметник? Може ли онај који за свој пут изабере музику да од ње и живи?
Маја. А.: Одговор на то питање не постоји заправо. Музика се воли и живи, музика се не бира главом већ срцем. Ко калкулише у музици тешко да ће досегнути неке велике уметничке домете зато што музика тражи цело биће. Ипак поред свега неки успеју више неки мање, то је већ питање и среће, не само рада и талента. За некога је успех само да буде испуњен сваки дан послом који воли.
Који је ваш савет младима који размишљају да се отисну низ музичке воде? Шта морају имати на уму кад стану пред изазове свакодневице?
Коста Ј.: Мој савет младима је да теже ономе што развија њихове јединствене потенцијале. Да истражују, да не иду слепо за узорима и трендовима, да негују отвореност за нове изазове и да сазревајући не забораве да сачувају дете у себи јер је управо оно највећи њихов пријатељ и мудрац од кога могу научити највише.
Маја А.: Када заврше школе и усаврше занат да почну да ослушкују глас у себи, шта они имају да поруче и на који начин. Да не одустају, јер кад им се чини да им не иде то је знак да напредују. Да буду храбри и вредни и да прихватају разне изазове јер ће тако брже сазнати шта их не/испуњава и у чему се не/приказују у најбољем светлу. Да се музиком баве само ако без ње не могу да живе.
Више фотографија можеш видети овде.
Сања Ђукић
