Да ли данас узети пљескавицу или ипак гулаш? Имам ли довољно ручкова на картици? Ух, ено оне слатке Милице са социологије, сешћу поред ње. Ех,та менза…
Који ред у мензи изабрати – вечита дилема?
Претурам по новчанику. Безуспешно. Нигде не могу да пронађем жетон. Аха, ево га. Жетон – ту. Картица за мензу – ту. Гладна сам као вук! Ужурбано се, са колегама са факултета, крећем ка великој згради испред које се попут мрава смењују студенти, менза. Одмах, са врата, дочекао ме је мирис кухиње. Придружујем се групи студената које је заузела леву страну мензе. Другарица ме вуче за рукав: Не тамо, десно је много боља храна. Тако кажу.
Добро, хоће ли се овај ред смањити већ једном?
Ред се смањивао, а ми онако халапљиво гледали у тањире студената који су већ заузели своја места. „Види, овај је добио ћевапе и помфрит!Ух, кад би мене то запало“. Смех, граја, добацивање. Свакодневница у мензи. Долазимо до траке на којој су сервирана јела. Шта сада одабрати? Риба, кромпир, шницла, пасуљ, мусака. Узимам своју тањир на којем је лепо распоређена шницла и пире кромпир. Кренем да узмем тањир са супом, али свесна да ћу вероватно све просути док не дођем до стола – остављам га. Чекам друштво да и они „откуцају“ ручак, а погледом већ тражим слободна места за нас. Она најбоља су углавном заузета, па се смештамо у ред до врата.
Ух, како смо огладнели!
Ред трача, ред шале, ред смеха. Нема ни оног „пријатно“, јер уморни од предавања и вежби, студенти једва чекају да поједу оброк. „Додај ми со, неслана је ова супа баш“, „Опржих језик, помфрит је тек испечен“, „Јесам се ужелео ове чоколадице“ – неки су од коменатара које можеш чути ако мало боље ослушнеш.
Љубав на уста улази
У мензи су честа и мувања. Тачно видиш ко је коме запао за око. Ко седи тачно преко пута девојке која му мами уздахе на факултету. Ко даје целу чинију јагода како би усрећио девојку.
У мензу на спрату иду они најхрабрији или они незадовољни јелима који се нуде у овој, доста популарнијој – доњој. Новосадска менза није само просторија за оброк, то је место у којем се студенти друже, препричавају згоде и незгоде, размењују бројеве телефона и склапају нека нова познанства.
Нека сачекају професори
Ручак се одужи. После поједеног јела, остане се у тој мензи још, да се проћаска. Коме се још жури на предавање?Нека чека професор.
Студенти ситих стомака, након завршеног оброка, узимају послужавнике како би их одложили и преузели жетон од тете која их дневно подели на хиљаде. Мензи се враћају сви, жељни домаћих готових јела, која их на тренутак подсете на дом, породичне ручкове, када су сви на окупу.
Јелена Драпић
Фотографија: Марија Ердељи
