Алекса Николић, студент компаративне књижевности, добитник је Бранкове награде Матице српске за школску 2015/2016 годину, која се додељује најбољим студентским радовима у области српске или светске књижевности. Свој есеј је писао три месеца и преведен је на енглески и италијански, а тема је архетип у оквиру старе књижевности.
У ком тренутку млад човек постане свестан да су његове речи спремне за много више од универзитетске сврхе?
Мислим да нема неког прецизног и јасно одредивог тренутка. Ако те изазива жеља да о свему изнађеш сопствено мишљење, што је, чини ми се, крајњи (и често непостигнути) смисао семинарских радова, бар у области хуманистике, онда све иде само од себе. Вуче те та жеља, и пишући постајеш све боља, луциднија, сналажљивија с аргументима. Сазреваш у томе, мислиш да си недовољно добра и препустиш искуснијима да ти кажу кад си прешла праг и кад је твој текст завредео. Нема фиксне породиљске прогнозе. Довољно опседнутости и поклоњеног времена, и онда дође момент кад ти ментор каже да можеш поносно током недељног породичног ручка да кажеш – еурека, будеш потапшан, и опет наставиш са својом опседнутошћу.
Одакле су потекле твоје идеје?
Прве идеје и скица рада настали су док сам хватао белешке на предавањима професорице Покрајац. Она је невероватан професор, и иако су идеја и рад моји, мотивацију сам у потпуности црпео посматрајући њену преданост, њен ентузијазам и њену темељност. Слушајући њу од прве године, зажелео сам да читам и ствари које нису на списку литературе, а читајући све то проширило ми се и поље у оквиру ког могу да повезујем ствари и закључујем. Ја сам из та четири епа којима сам се у раду бавио извукао један промил мотива који они носе у себи, и написао поприлично обиман есеј. Ти епови су рудници, и нису их у прошлости без разлога сматрали укориченим школама живота. И то ме је мотивисало.
Да ли је то твоје једино учешће на неком конурсу?
Слао сам раније кратку прозу на неколико мањих конкурса, и само сам једном добио одговор. Ти конкурси тако лоше миришу, не зато што ја нисам на њима никада прошао, већ зато што се не удостоје да пошаљу макар потврду да су примили текст. Овај конкурс ми је био први који је био у оквиру једне значајније институције као што је Матица.
Шта је теби осим награде донело ово такмичење?
Постао сам сигуран да су ти закључци које изводим пишући есеје, заиста вредни и смислени у мору текстова који се баве књижевношћу. Сада лакше и брже пишем, слободније изводим закључке, имам више поверења у себе. То се, надам се, неће претворити у мач с две оштрице. Поред тога, осетио сам потпуно задовољство за сав уложен труд, али и добио прилику да јавно кажем шта мислим о неким темама локалног књижевног живота. На крају, надам се да сам себи, на најпоштенији могући начин отворио трома врата књижевних часописа.
Шта би поручио младима који се још нису одважили да публикују своје идеје и таленат?
Нисам поуздан делилац савета, али рецимо да је добра ствар непопустљиво сумњати у оно што ствараш. Ја бих и сад, кад је објављен, исправљао много шта на овом тексту. И мислим да је здраво што та потреба не би никад престала, иако је исцрпљујућа.
Текст: Снежана Ченад
Фото: Из приватне архиве Алексе Николића
