На мојој ,,Places to see’’ листи, Будимпешта је била веома ниско јер нисам имала велика очекивања од града удаљеног само 300 километара од нас. Ипак, одлучила сам да два дана овог лета посветим и њему, а сада, када је тај пут иза мене, све што бих желела јесте да се вратим.
Схватила сам да је Будимпешта много више него што сам очекивала оног трена када смо ступили на Трг хероја који лежи у загрљају импозантног Миленијумског споменика са статуама битних историјских личности. Кораци ме даље воде дуж Андрашевог булевара који ми одаје дашак атмосфере улице Ла Рамбла у Барселони и тиме потврђује да ће ово бити љубав на први поглед.
Из модерних грађевина прелазим у средњовековни свет, у магију која никада није заспала и нестала, већ свакодневно дочекује мноштво туриста из целог света и окупља их у Будимском дворцу. Моје очи не могу сагледати величину и лепоту тог дворског комплекса. Торњеви Рибарске куле уљуљкавају ме у ову бајку, која делује нестварније од Дизнијевих филмова.
Са мешавином меланхолије и усхићености напуштам ову цитаделу, а итинерер ме одводи у центар, након чега схватам да Будимпешта увек може да вам да још и још. Овде откривам невероватни диверзитет у сваком смислу који је чини још посебнијом. На сваком кораку чујем различит језик и са одушевљењем се радујем разиграним Шпањолкама у цветним хаљинама, Азијатима који се увек крећу у великим групама и са мапама у рукама, Американцима који ни овде не пропуштају прилику да попију пиво у Хард Рок кафеу. Читав свет на једном месту, говорим себи. Улица Ваци крцата је сувенирницама, етничким ресторанима, али и људима који се возе на SegWau-у. Ово је потпуно други свет, а граничи се са нашим. Овде је будућност стигла и прилагођена је свима.
Одлучујем да испробам метро користећи познату српску методу ,,шверц-комерц’’. Пролази. Контрола ме није ухватила и безбедно стижем на дестинацију која ће убрзо постати моје омиљено место, Трг Деак Ференц. Ово је локација која окупља највећи број младих јер се овде налази велики хипстерски кафић са бескрајним разнобојним лампицама које га окружују и ноћу му дају неодољив шмек. Одушевљава ме Панорамски точак на којем вожња кошта седам евра, а потом ме освежавају стојеће прскалице кроз које можете проћи како бисте се расхладили. Наредно изненађење јесте велика фонтана која изгледа попут базена и људи седе овде са свих страна са ногама у води и коктелима у рукама. Придружујем им се и остајем овде док град не обавије ноћ и бескрајна улична расвета која трепери попут гомиле шљокица.
Дан завршавам одласком до једног од девет мостова који спајају Будим и Пешту, Ланчаног моста. Успут наилазим на туристе који седе на улици испред хостела и играју Уно окружени коферима и торбама. Ноћни живот се буди, све постаје још живље и ужурбаније. Пролази неколико лимузина са распеваним деверушама и будућом младом које се промаљају кроз прозоре са алкохолом. Као да је желела да допринесе чаролији, почиње киша. Но, људи јој се радују. Филмска сцена. Човек у оделу који се враћа са посла, трчкара са ноге на ногу поред мене и смеје се. За њим трчи насмејани пар који се држи за руке и пева. Препуштам се овој невероватној атмосфери и смејем се док са моста посматрам дубину и бескрај Дунава и разиграна светла града. Схватам да Будимпешта није само град коме желим да се вратим. Будимпешта је град у ком желим да останем.
Тина Натарош
