Програмирање. Роботика. Предузетништво. Награде. Ово су четири речи које у најкраћем описују Валерију Спасојевић, двадесетчетворогодишњу Београђанку, која иза себе већ сада има искуства и успеха толико да може да стане раме уз раме са неким ко је деценијама старији од ње.
Први сајт направила је са 12 година, а већ у двадесетој отворила своју агенцију у којој је сарађивала како са домаћим, тако и са страним клијентима. Ту је и направила робота Диги, учествовала у стварању паметне собе, правила иновативна веб решења… Знање и оспособности су јој овенчане повељом и златном медаљом у области роботике које су јој доделили Млади истраживачи Србије и Хрватске, као и првим местом на конкурсу Youth Heroes у области предузетништва и креативних индустрија.
Пре две године НАСА јој је доделила признање за креирање паметног одела за астронауте. Заједно са колегом Душаном Гладовићем освојила је прву награду у Србији, а на међународном нивоу њихово идејно решење уврштено је међу најбоље у свемиру.
Ове године си међу младим херојима предузетништва захваљујући признању које ти је доделила НАСА за креирање паметног одела за астронауте. О каквом оделу је реч?
Заправо, то је концепт одела који је направљен заједно са мојим колегом Душаном Гладовићем на такмичењу Space App Challenge. Циљ нам је био да побољшамо комуникацију између астронаута и станице и да предвидимо препреке које постоје у свемиру.
Ово је само још један у низу твојих успеха. Са свега 20 година си отворила своју фирму и успешно сарађивала, како са домаћим, тако и са страним клијентима. Шта је оно што те је кроз цео тај пут водило и давало ти подстрек?
Фирма ми је била жеља од 16. године. Већ тада сам знала како ће се звати, и некако ми је тај пут ка остварењу снова давао подстрек. Одувек сам маштала о томе како ћу створити окружење где ће људи бити слободни да се баве својим сновима, а не да то раде после 17h или викендима.
Да ли је било тренутака када си мислила да треба од нечега да одустанеш? Како се изборити са моментима у којима нам понестаје вере у себе и своје снове?
Било је баш доста преиспитивања, и мислим да је то некако састави део човека, да понекад преиспита све то што ради и да не буде баш увек сигуран у себе.
Из ове перспективе ми то делује сасвим нормално, међутим у том неком процесу одрастања пречесто ме је и плашило. Тада сам то решавала тако што сам још више радила, што не сматрам да је баш најсрећнија опција. Данас се радије мало удаљим од свега и сагледам све из другог угла.
Сем паметног одела за астронауте, направила си и робота, учествовала у стварању паметне собе, правила иновативна веб решења − како те је програмирање придобило и узело под своје окриље? Памтиш ли прве моменте свог интересовања за ову област?
Прва интересовања сам показала када сам добила интернет, а тада сам имала 12 година. Још када сам видела први сајт, интересовало ме је како је то направљено, па почела да истражујем о томе и да се распитујем од тадашње интернет заједнице. Уз њихову помоћ сам и направила свој први сајт.
У једном интервјуу си рекла да ниси ишла стандардним путем: средња, факултет, посао, па фирма. Колико је онда формално образовање битно и може ли нас самосталан рад одвести и до већих висина?
Не мислим да је формално образовање битно у смислу стицања одређеног знања, поготово не данас са образовним системом који поприлично каска и где се практично и не примењује знање које се стиче. Сматрам да је битно за социјално-друштвене аспекте, што је темељ за неко даље напредовање.
Жена је данас, чини се, много мање него мушкараца у ИТ свету. Мислиш ли да се то у будућности може променити? Која је твоја порука девојкама које размишљају да се отисну у програмерске воде?
Статистика показује да је мање жена у ИТ свету, али свакако сматрам да се то може променити. Мислим да је ту заправо најважнија улога родитеља, који треба да подржи дете када покаже интересовање за оно што се данас сматра мушким послом. На тај начин ће и девојчице добити већу храброст да се упусте у те воде.
Одлучила си да своју каријеру наставиш у иностранству. Да ли имаш пред собом слику Валерије за десет година?
Заправо сад по први пут у животу немам нека очекивања. Свакако је ту жеља да почнем да се бавим роботиком на вишем нивоу и да једног дана имам фирму за то, али слика још увек није најјаснија.
Надамо се да ће Валеријина слика бити саткана сва од успеха, а ми јој свакако желимо још много пословних изазова и будућих награда!
Сања Ђукић
Фото: Валерија Спасојевић / Приватна архива
