Иако јој је тек деветнаест, за Марту Аврамовић се у свету науке већ надалеко чуло. Ова матуранткиња Техничке школе у Лозници може се са поносом похвалити наградом за најбољу реализацију пројекта на Међународној конференцији ученичких пројеката у Нишу, повељом за жене у инжењерингу и златном повељом за успех стваралачких иновација Савеза проналазача Србије.
Да су њен труд и рад запажени, посведочила је и титула младог хероја, коју додељује Егзит фондација, а која је Марти, као најмлађој добитници награде на овогодишњем конкурсу припала захваљујући помагалу за слепе и слабовиде које је сама осмислила.
У разговору за Омладинске новине говори о пројекту, односу друштва према слепим и слабовидим особама, али и изворима снаге и инспирације и будућим плановима.
На патентирање помагала за слепе и слабовиде те је инспирисао серијал путописа слепе француске новинарке. Како памтиш тај период јављања идеје? Је ли она дошла у тренутку или се дуже време будила у теби?
Идеја сама по себи и јесте дошла сасвим случајно. За потребе једног такмичења био ми је потребан пројекат којим бих показала своје добре вештине из области програмирања и електронике. Гледала сам путописе Софи Масје и њеног пса водича и идеја се родила у моменту. У глави сам одмах створила алгофитам, дизајн уређаја, начин његовог коришћења и направила га. Нисам ни била свесна какву сам причу створила, а наградама, признањима и похвалама, нисам ни надала.
Да ли је друштво данас свесно потешкоћа са којима се сусрећу слепи и слабовиди и положаја у коме се они налазе?
Када сам одлучила да започнем израду помагала, доста сам истраживала о слепим и слабовидим особама, о њиховим удружењима и организацијама, али мали број ствари сам проналазила које су биле везане за Србију. Чињенично је да смо такво друштво које бежи и не жели да се суочи са темама које су реалне и стварне. Многи нису још увек упознати са овом темом, и онда се појавите са радом који, притом, носи и име пароле ,,Затворите очи, нисмо у тами!“ и изазовете бунт, пажњу, чуђење и масу позитивних коментара управо из разлога што нисмо свесни, или не желимо да будемо свесни једне озбиљне теме и друштвеног питања.
Сматраш ли да би млади на том пољу могли нешто да промене? Шта је потребно да се деси да би се јавиле промене и ствари покренуле на боље?
Млади људи су невероватна групација, која може све да постигне само ако се добро организује и информише.
По питању слепих и слабовидих, мислим да би млади и требало да одиграју кључну улогу, али их треба стимулисати.
Ко је био твоја подршка на реализацији овог пројекта?
На реализацији овог пројекта моја велика подршка, поред родитеља, била је Техничка школа Лозница са целокупним електро кадром. Велику захвалност дугујем свом ментору, професору Томиславу Мијићу и педагогу школе, Светлани Обрадовић, на њиховом великом труду око мене, мојих радова и подршци који су ми несебично пружали.
Жене у програмерском свету још увек нису толико честа појава. Откуд толико нтересовање за програмирање код тебе, чак и доста рано, с обзиром да се јавило још у основној школи?
Да, често се моје друштво шали на мој рачун уз пошалицу ,,Жене у техници – ређе него бели медвед“. Корене технике вучем још док сам била у стомаку. Заправо, моји родитељи су дипломирани електроинжењери и још од малих ногу уведена сам у свет технике и програмирања. Увек се знало да Марта нешто мајсторише, проналази, тестира и експериментише. Разликовала сам се од осталих девојчица и створила сам, како то сад моја околина и друштво тврди, култ авангардне девојке која доста утиче на младе људе, који бојажљиво, инспирисани мојом причом, улазе у свет програмирања и електронике. Искрено ме дирне чињеница када ми кажу да сам одличан пример млађим генерацијама.
Осим што си међу Младим херојима, добитница си и других значајних признања и будући да си тек завршила средњу школу, ово су заиста изванредни успеси. Шта стоји иза тих награда и постигнућа?
Независност. Пројекат, помагало за слепе и слабовиде, је само један у низу мојих радова. Постоје много комплекснији пројекти и радови које сам радила, али их нисам презентовала. Вероватно зато што људи не би могли да верују да је то дело једне деветнаестогодишњакиње. Када ме питају шта имаш да поручиш младима, која је твоја порука, шта стоји иза тих награда, ја кажем једноставно – жеља за неком независношћу.
Никада немојте никога да чекате, није битно где живите, како живите, у ком стању вам је држава, друштво, средина, ако имате јаку жељу да нешто постигнете будите борбено независни и самостални. Мене је то мотивисало.
Од ове школске године си и бруцошкиња Електротехничког факултета у Београду. Какви су твоји будући планови? Знаш ли ко је Марта за пет година?
Не волим пуно да причам о својој будућности, јер никада не знам шта ми нови дан доноси. Водим се оном изреком ,,Прво скочи па реци хоп“. Примарни план, ипак, остаје завршетак факултета и још много пројеката. Жеља ми је, такође, да окупим тим младих људи који су спремни да сарађују и стварају у Србији. Нисмо ни свесни потенцијала којим располажемо.
Сања Ђукић
Фото: Марта Аврамовић / Приватна архива
