Самоуверено сам се упутила пут Војводине. Сама, са коферима у руци и жељом да Нови Сад постане мој нови дом. Све ми је у почетку било необично, клима, сва та равница, успорени говор Новосађана.
Са једне стране срећа, а са друге доза страха како ћу се снаћи, у другој држави, далеко од породице. Не познајем никога. У том првом периоду свог боравка у Новом Саду, дакле на самим почецима својих студентских дана, било је разних ситуација у које сигурно не бих упадала да нисам из Републике Српске. Ово су неке од њих.
Прва реакција након што бих изустила своје име током упознавања била би: „Ааа,па ти си Босанка 100%. Имам ја рођаке у Босни, идем тамо једном годишње..“ Готово да нема особе коју сам упознала у Новом Саду, а да није рекла да има некакве везе са БиХ.
У почетку ми је сметало што ме називају Босанком, јер долазим из Требиња, Републике Српске, али временом ми је и тај надимак постао симпатичан.
Многе моје изразе друштво из Србије није разумело, па сам морала додатно да објашњавам. Тако сам једном у пекари наручила бурек. Пита ме госпођа која тамо ради: „Са чим бурек?“ Ја је гледам збуњено, зашто ме пита са чим бурек када се то подразумева. „Извините, па бурек је само са месом“.
Оно што сигурно можеш да очекујеш када упишеш факултет у Србији, а долазиш из Републике Српске је да ће те препознати по нагласку, што може бити предност у неким, свакодневним ситуацијама.
Једном приликом, када сам тек уписала факултет, возила сам се градским аутобусом и онако нервозно исцепала карту мислећи како ми више неће требати. Кроз неколико минута, дошао је кондуктер и зачуђено гледао у комадиће папира у мојим рукама. Објаснила сам му, кроз осмех, да нисам из Новог Сада и да нисам знала да се карта чува до краја вожње. Неискуство бруцошкиње. Продужио је даље, уз осмех, не наплативши ми казну.
Једна од првих ствари које морамо да средимо ми који дођемо „са стране„ јесте тзв. бели картон, односно потврда да смо пријавили свој боравак у Новом Саду. Тај, бели картончић сам носила стално у џепићу торбе, како би, у случају провере од стране полиције био уз мене. Током једног ноћног изласка, у клуб је ушла полиција, траживши личну карту свим гостима. Ја сам, онако затечена ситуацијом, претресла целу торбу, међутим картона нигде није било и знала сам да ми следи новчана казна, а можда чак и неки гори поступак од тога. Стидљиво сам рекла полицајцу како сам заборавила бели картон у стану. Узвратио ми је питањем: „А,одакле си ти? “. Рекох: „Из Требиња “. „Пролазим ја туда када идем на море. Пошто си Херцеговка – опроштено ти је. Леп провод вечерас“.
Наравно, било је и ситуација када вам појединци прилепе надимак дођош, када се питају како то да можеш бити на буџету а „странац“ си и зашто долазиш баш у Србију, када факултета има и у твојој земљи.
Ипак, без обзира на малобројна непријатна искуства, током целих студија сам се осећала као да припадам Новом Саду захваљујући гостопримству, доброти и спремности суграђана кад год се нисам снашла да пронађем улицу, број или институцију која ми је баш у том тренутку била потребна. Зато, драги читатељу, ако баш сада размишљаш који град је прави избор за твоје студије, моја препорука је јасна – то је дефинитивно Нови Сад!
Јелена Драпић
Фото: Марија Ердељи
