У време када нас са радијских и телевизијских станица опомињу да би требало склањати се са сунца и излазити напоље само уколико је то неопходно, чујем звук трубице како се пролама кроз моју улицу.
Стари добри звук сладолеџијског звона накаченог на бицикл.
Човек од педесетак година, са две канте завијене у неки материјал који штити од светлости и топлоте, вози улицама довољно брзо да бежи сунцу, а довољно полако да га нестрпљиво дете „упеца“ и купи неколико кугли сладоледа.
Заустављам га испред своје куће:
„Добар дан, изволите, млада дамо?“
„Две кугле чоколаде и једну куглу јагоде“ – поручујем и настављам „Чудна појава данас…“
„Сунце?“ – упита кроз смех сладолеџија.
„То ме не чуди. Ви ме чудите“ – схватам у тренутку да сам рекла можда мало неадекватну реченицу, па се одмах исправљам „Мислим, чудно је да се данас неко бави продајом сладоледа на бициклу“.
„Искрено да ти кажем, ја себе не чудим. Деда и отац су ми се бавили овим, ја сам наследио занат. Ништа ми није тешко. Волим ово“.
Узимам своју поруџбину и дајем 50 динара колико износе три кугле. Још више ме чуди цена. Овај човек по великој врућини, на још већој километражи свој производ наплаћује испод цене сваке конкуренције.
Није претерано вољан да одговара на моја питања, чак одбија и кафу или сок.
Карактер овог човека помало има неуклапајућу црту са карактером посла којим се бави. Он је хладан, нерасположен за дубље разговоре од оних који су на нивоу понуда-потражња. Устручавам се и не знам како да га питам због чега је такав, ипак се одважих:
„Сигурно сте продајом сладоледа стекли много пријатеља по околним местима“ – више је звучало као констатација, али је суштински било питање које требало да начне разговор.
„То ме је и научило да раздвојим неке ствари, служба је служба, дружба је дружба“.
„Имали сте лоша искуства?“
„Нагледао сам се свачега по туђим двориштима. Мислим, нисам ја тај што иде и загледа у туђе, а своје не види, али просто некад сам против своје воље присуствовао свакојаким чудима и лудама“.
Сада ми је јасно. Ко зна колико је непријатних ситуација доживео.
„Извините ако сам ја мало напорна и радознала, али је л’ има посла? Веома сам изненађена сазнањем да још неко продаје сладолед возећи га бициклом кроз села.“
„Па има. Много мање него пре, сад су научили децу да су ти фрикоми и нестле бољи од мојих сладоледа. Пре ће мој неки вршњак купити, него дете“.
Одлучих да га више не задржавам и пустим да настави своју пословну авантуру.
„Поздрав и чувајте се сунца“ – довикујем.
У даљини се губи његов одговор:
„Не бојим се ја сунца, неће оно. Хоће људи!“
Снежана Ченад
Фото: Марија Ердељи
