Физикална терапија за животиње? Постоји ли то?
Пре две године практично бављење овом граном ветерине није се практиковало, али живот је младог доктора, Милана Митића, навео на овај пут након завршетка факултета. Данас живи узбудљивим животом где успешно комбинује рад предавача на Факултету ветеринарске медицине у Београду, у оквиру ког се налази и кабинет за физикалну терапију, али и рад у приватној пракси.
Кроз живот га води позитиван став и вера да сваки догађај, ма колико лош, јесте лекција и припрема за веће ствари. Ово му је помогло и када му је, потпуно неочекивано, у живот ушла понуда да се бави физијатријом.
― Није било алтернатива. Ветерину сам гледао кроз љубав, не кроз новац, зато сам и уписао тај факултет. На одбрани дипломског рада присуствовао је професор који није био предвиђен, али ми је управо он понудио да почнем да се бавим физикалном терапијом. У том тренутку нисам знао готово ништа о томе, али сам веровао да нас нека енергија привлачи ка местима на којима морамо бити. Посветио сам сате и сате читању и учењу, а после шест месеци сам се самостално бавио физијатријом.
Миланови најчешћи пацијенти су старији пси и мачке за чије болести лекови и операције више нису дуготрајно решење. Свакодневно се сусреће са најразличитијим случајевима, али један истиче као онај који га је надахнуо и доказао какву јачину има посао којим се бави.
― У ординацију ми је дошао осмогодишњи пас који је био парализован, али нико није могао да дијагностификује која је болест у питању. Након прегледа, водећи се клиничком логиком, посумњао сам на болест нерава и псу сам приступио као неуролошком пацијенту. Пас је подвргнут терапији, а после мање од месец дана самостално је ходао.
Како је његова ординација често виђена као последња нада за излечење љубимца, власници развијају посебан однос са њим и не виде га само као ветеринара, већ као особу која је спасла њиховог крзненог пријатеља.
―Терапије су такве да се са газдама виђам и по десет дана заредом, те проводимо доста времена заједно. Свакако да се тако развије одређени пријатељски однос, па ми газде често и месецима након што је терапија завршена, јављају како је животиња. Ипак, како они често дођу осећајући се безнадежно, за овај посао су потребне и одлике психолога јер морам да препознам ком власнику одговара који приступ.
Његов дан је увек испуњен обавезама, али рад више послова му не представља проблем, већ га инспирише.
― Навикао сам се на тај темпо живота и сада уживам у њему. Волим када ми је дан испуњен обавезама и видим их као изазов, не оптерећење. Оне ме покрећу да се дајем још више, а тада су и резултати загарантовани ― закључује Милан.
Тина Натарош
Фото: приватна архива
