Александар Радишић је момак са Златибора који се активно бавио фудбалом и скијањем све до 2005. године. Тада због повреде остаје везан за инвалидска колица након чега је постао параолимпијски репрезентативац у стоном тенису. Од 2009. године члан Стонотенисерске параолимпијске репрезентације Србије и свестрани спортиста, Александар своју прву бронзану медаљу осваја на светском купу у Румунији, а након тога и низ светских купова у Италији, Словенији, Словачкој, Чешкој. Такође је на Европском првенству у Италији освојио бронзану, а наредне године на Светском купу златну медаљу.
Овај тридесеттрогодишњи младић је однедавно почео да се бави атлетиком у дисциплини бацања чуња, где на првенству Србије осваја бронзану медаљу, као и на Светском купу у Загребу. Уједно је и председник Удружења грађана „Инклузија особа са инвалидитетом – Чајетина“, а у наставку интервјуа нам открива како је постигао све ово и који му је наредни циљ.
Шта је утицало на твоју одлуку да се након повреде вратиш спорту?
Спортиста сам од малих ногу и након повреде само сам тражио спорт којим могу да наставим да тренирам као особа са инвалидитетом. У разговору са неким пријатељима који су у истој ситуацији као и ја, и по њиховој препоруци, одлучио сам се за стони тенис. Требало је доста труда и одрицања да бих дошао на неки врхунски ниво и да бих постигао резултате које сам остварио, а сав тај успех и медаље које сам освојио говоре да сам на правом путу и да су се труд, рад и жеља исплатили.
Из приложеног видимо да си много тога постигао и освојио велике резултате. Да ли си задовољан тиме и како си успео постићи све те бројне успехе?
То што сам у спорту цео живот ми је доста помогло приликом одрастања и сазревања. Није увек било лако, али трудио сам се да из сваке ситуације извучем најбоље што могу. Увек се трудим да дам највише од себе и да сваки наредни тренинг, меч, будем бољи и успешнији од претходног. Са досадашњим оствареним резултатима и медаљама сам изузетно задовољан, јер је то доказ доброг рада и тренинга, али увек сматрам да могу још боље и више – што ћу и урадити.
Такође радиш у Туристичкој организацији „Златибор“, а пре три године си осмислио и пројекат „Златибор без баријера“ којим своје место желиш учинити доступнијим за све грађане. Који је циљ и како напредује пројекат?
Тај пројекат је усмерен ка побољшању положаја особа са инвалидитетом (ОСИ) и „осетљивих“ друштвених група (особе смањене покретљивости, труднице и мајке са децом у колицима, старије особе) путем планирања и уређења приступних површина и објеката за јавно коришћење. У сарадњи са Министарством за рад, запошљавање и социјалну политику и општином Чајетином обезбеђена су средства за једну фазу пројекта и том приликом постављене су рампе за улазак у пошту и дом здравља на Златибору, као и улаз у библиотеку у Чајетини. Такође су извршене још неке промене, што се планира и за наредни период, јер нам је циљ да Златибор као туристичко место прве категорије прилагодимо за све категорије становништва, а посебно за ОСИ.
Истакао си да је инвалидски спорт у Србији у успону и да се све више ОСИ одлучује за бављење спортом. Какве циљеви и планове си зацртао себи за будући период?
Сматрам да су сан и жеља сваког спортисте олимпијске, у мом случају параолимпијске игре. Однедавно сам почео да се бавим и атлетиком у дисциплини бацања чуња (категорија Ф51). До параолимпијаде у Токију има још три године, а следеће године ме очекује Европско првенство у Берлину, па ми је циљ да се што боље спремим за то. Идем постепено, степеницу по степеницу!
Кристина Ивковић Ивандекић
