ЗАГРЕБ – ГРАД ЗАЉУБЉЕНИХ У СРЕЋУ

 

Јун је био месец мојих успеха. У Загребу сам. Много сам слушала о тој нашој балканској историји, о мржњи која нам је сервирана када и флашица са млеком. О неким људима које цела наша нација треба да мрзи и којима никада не треба да опростимо. Али… ШТА ДА ОПРОСТИМО?

Подне је. Сунце је толико јако, али не планирам да престанем да сликам предивну катедралу у центру Загреба и склоним се у хлад, бар не још. Седим на поду платоа испред ове грациозне грађевине, која је толико различита од мог културолошког, а превасходно религијског кода.

Загреб је град који у исто време зрачи једноставношћу изгледа и сложеношћу културе. Свака зграда носи терет времена, али су људи ипак превазишли прошлост. Не осећам разлику између ослушкивања мог српског, немачког или кинеског, видим само осмех. Осмех и велико: СВИ СТЕ НАМ ДРАГИ ГОСТИ.

Трамваји су комадић савременог у том заспалом средњевековном архитектонском свету. Облици и боје нису адаптирани, јер ко је пре толико година мислио о томе. Међутим, постоји тај дух и та уклапајућа црта Загрепчана, која чини да се осећам као у свом граду.

Скромно бих рекла да је ово један од најлепших градова у којима сам била.

Загреб – град у који сам се заљубила

 

Након исцрпне шетње и обиласка бројних знаменитости, попут старог града Градеца, парка Зрињевца и Факултета политичкх знаности, чији сам била гост, време је за вечерње чари овог града.

Невероватна је енергија која допире са сваког ћошка. У оближњем кафићу видим несвакидашњи призор – бенд који свира није издвојен на бини или импровизованом подијуму. Не, они седе на столицама, у нивоу гостију. Њихов положај као да поручује да ту свирају из љубави према музици и публици, а најмање због зараде. Фасцинантно!

У једној уличици која ме је водила до мењачнице, јер се морало платити Ожујско пиво за двадесет куна, чујем жагор и поново музику. Овај град је луд за музиком. Он живи од ње и за њу. Групе људи, којих је и старијих и млађих, играју. Одлазим до стуба, како им не бих кварила плесне тачке, а опет довољно близу да бих видела и украла мрву ове енергије.

Сви играју. Блуз, рок, поп. Мелодије се нижу и маса не престаје да плеше. У ваздуху се меша звук песама, смеха и мирис среће. Да, мирише срећа.

Већ је поноћ и као да сам пре неколико минута била код оне катедрале и код споменика Бану Јелачићу. Морам да пођем, на листи „обавезно посети“ остао ми је још Цветни трг.

На једном од загребачких тргова

Стижем до поплочаног дела шеталишта које је мало издвојено. Стојим на средини плочника окружена цвећарама. На простору од двадесетак метара налази се седам цвећара и најмање исто толико тезги, на којима се до осам увече продаје цвеће.

Време је за одлазак на спавање и мој растанак са овим дивним градом у ком сам провела само два дана, али довољна да га заволим.

Пуна утисака отићи ћу кући. Сада схватам шта треба да опростим. Опраштам Балкану што је учинио да живимо у предрасудама и страховима. Вратићу се Загребу поново и знам да ће он опет бити велики домаћин, који ће ме срдачно угостити и тиме учинити да му се изнова, макар на кратко, вратим.

 

Текст и фото: Снежана Ченад

Коментари

Comments are closed.