Живе библиотеке пројекти су који последњих година изазивају све већу пажњу, чинећи да искуство постане реч, реч саосећање, а саосећање се преинати у слободу и моћ прихватања разлика.
Када је идеја о живим библиотекама крочила на тло Србије, наишла је на предрасуде и устручавања. Говорницима је требало времена да се усуде, стану пред публику и испричају доживљено. Трема, паузе у говору и црвенило лица било је само неки од корака превазилажења страха, па и самог себе.
Сведоци смо да је бити другачији рискантан подвиг у ком осим грађења сопствене јачине, битну улогу игра уметност перципирања другога. Могућност да онога ко прича питате све што вас интересује нуди фидбек, који са физичким књигама немате. Не постоји ауторово тумачење и давање одговора.
Живе библиотеке су најчешће намењене оним темама које се односе на искуство људи који су на неки начин због својих разлика дискриминисани. Улавном су то они који су оболели од сиде, чија сексуалност је другачија или они који су проживљавали неку врсту маргинализованог начина третирања друштва, на крају и насиља.
Подстичући да свако има право да буде другачији и да своју посебност не крије и због ње не сноси никакве последице, многе државе живе библиотеке стављају под покровитељство неких организација и институција који се баве управо дискриминацијом и борбом против ње.
Једна од волонтерки живих библиотека, Зорица Челебић, чији је задатак био да помогне и учини лакшим учешће оних који су желели да поделе своју причу, каже да су оваква искуства само добро донела свима који су на овом прјекту икада присуствовали:
– Имала сам прилику да се први пут као волонтер прикључим живим бибилиотекама. С обзиром да оваква тема захтева велику укљученост и ангажовање, веома је битно подстаћи комуникацију међу људима. Имала сам јединствену прилику да упознам људе који су мета предрасуда и стереотипа. Рад са члановима овог пројекта учинио ме је, пре свега бољом особом, а са многима сам остала у јако добрим односима. Такво једно дружење дало је прилику свима нама да видимо да смо у ствари сви исти. Сви смо људи. Нема потреба за омаловажавањем свега што звучи или изгледа иоле другачије. Велика је част и задовљство бити део овако великог корака за нас, поготово знајући да овакви пројекти могу да промене свет.
У почетку и првим организованим живим библиотекама присутни су били поприлично затворени и у неком страху, нерасположени за сарадњу. Многи нису ни знали да су ове библиотеке, баш као и праве библиотеке. Дакле, дођете, позајмите књигу која је слободна и читате, са малом разликом – овде сте позајмљивали људски доживљај.
Од оних који су били „жива књига“ може се чути само да је први сусрет са шансом да кажеш све што осећаш и што носиш у себи помало непријатан, јер неколико десетина људи гледа у тебе и свако од њих има своја нека очекивања. Свако од њих је дошао са ставом и са правом да упре прст у тебе, али то и јесте циљ ових библиотека. Да разувере, да открију и да науче да је сваки угао гледања подједнако релевантан.
Иако је ово у Србији још увек недовољно познат пројекат, у будућности би значајно могао допринети смањењу предрасуда и развијању емпатије међу људима. Са племенитим циљем, његова порука је јасна – не дозволимо да нас разлике раздвајају!
Снежана Ченад
Фото: Марија Ердељи
