Овај варљиви период током године и сва дешавања која га окружују бих описала једном речју: „Крај“. Можда звучи преозбиљно, али за мене барем то тако и јесте. Крај пролећа, крај још једне студентске године, а можда и крај целокупног студирања. Крај дружења са неким пријатељима, барем на одређени период, јер свако иде на своју страну. Крај и неких љубави које нажалост нису у стању издржати све оно што даљина значи.
Пошто је дошло време када су „Work and Travel“ програми веома популарни, велики број студената одлази на неколико месеци у Америку, или негде другде, најчешће ради зараде, искуства и путовања. Због тога ових дана видим велики број одлазака, групице људи које саветима, смехом и покојом сузом испраћају пријатеља. „Немој да се нервираш и храни се здраво!“, „Купи ми нешто и мисли на мене“!, „Брзо ће проћи тих неколико месеци и опет смо ту“, и тако укруг док не дође моменат када стварно мораш да кренеш у нову животну авантуру.
Иако сам „крај“ представила на озбиљнији начин, грешка би била када не бих нагласила ону чувену, помало „отрцану“, али истину фразу, а то је да је сваки крај – један нови почетак. Кажем истина, јер то заиста и мислим, као и верујем многи од вас. Често се нешто у нашем животу заврши, изненади нас тиме и због поседовања огромне навике помислимо да је тај крај нешто лоше што нам се десило.
Након неког времена схватимо да је наше размишљање било погрешно и да нас је баш тај „крај“ довео до нечег новог, до нечега што је изискивало више нашег труда и самим тим више себе у свему што и заправо јесмо само ми.
Након неког времена схватимо да ми можемо боље, да може другачије и да промене често пријају. Схватимо да често преувеличавамо крај нечега, не разматрајући све добре аспекте те промене. Схватимо да није сваки одлазак крај и да тај исти „привремени крај“ може учврстити нечије пријатељство, везу, однос. Схватимо да је све стварно пролазно и да треба да уживамо у сваком тренутку овог живота, не размишљајући превише о свакој ситници, посебно ако истим тим претераним размишљањем не можемо ништа постићи.
Ако на размишљање о крају додамо три кашичице оптимизма и једну реалности, схватићемо да ће крај пролећа, али самим тим и почетак лета. Почетак дивног, топлог времена које нам може донети толико нових, за неког оних најлепших летњих успомена. Схватимо и да крај студирања не значи крај младости, него само почетак новог периода живота, у којем се од нас захтева нешто другачије, помало озбиљније и зрелије. Схватамо да то тако мора бити, присећајући се дивних студентских дана. Схватимо да одлазак пријатеља или партнера није потпуни крај – ако је та љубав и пријатељство право.
Схватимо да је тај исти „крај“ саставни део нашег живота који ће нас учврстити, понекада усрећити и временом од нас створити зреле и добре људе.
Зато загрлите свога пријатеља и не тугујте јер се поред вреће поклона враћа опет вама, али обогаћен искуством, знањем и лепим успоменама.
Кристина Ивковић Ивандекић
Фото: Марија Ердељи
