Немања Миљковић из Сикирице код Параћина рођен је без леве подлактице, али то га не омета у његовом путу ка успеху. Бивши репрезентативац пливања, сада је репрезентативац теквонда и први паратеквондо мајстор у Србији.
За кратко време постигао је изузетне реултате у оба спорта. Најважније награде, када је пливање у питању, јесу 3 златне медаље које је донео из Шведске са отвореног првенства у пливању у Малмеу, 3 златне медаље које је донео из Истанбула и 2 златне медаље на државном такмичењу у Београду.
У историју теквонда своје име такође исписује златним словима. Прошле године је на Државном првенству освојио злато, а ове године злато и сребро. Упркос великом успеху у базену, решио је да из воде пређе на чврсто тло, тачније у теквондо ринг, а ми вам откривамо како се ту снашао.
Зашто си из водених стаза прешао у воде теквонда?
Мислим да сам достигао свој максимум када је пливање у питању, а како сам се и раније бавио борилачким вештинама, решио сам да се вратим кик-боксу. Међутим, тренер теквондо клуба Тигра из Београда, Александар Головић, чуо је за мене, контактирао са мном и питао да ли би желео да се бавим паратеквондом. Отишао сам, пробао сам и свидело ми се.
Чиме те је теквондо освојио?
Тренирам годину дана. У овој борилачкој вештини, акценат је на ногама што мени одговара. Ова корејска вештина пропагира поштовање и фер-плеј.То се одражава и на мене. Теквондо захтева много размишљања, а поред тога пружа физичку спремност и добар моторички развој.
Која нова такмичења су у најави?
У јуну имам меч у Братислави, а припремам се за Европско првенство у Белорусији, Светско првенство у Лондону и Ивас игре у Португалу. Надам се да ћемо успети да се пласирамо за Параолимпијске игре у Токију 2020.
По чему се паратеквондо разликује од обичног теквонда?
За ралику од редовних теквондиста, приликом полагања, паратеквондисти не раде форме јер су за то неопходни горњи екстремитети. Морамо да одрадимо и усавршимо одређен начин и број удараца да бисмо положили. Ја сада имам црни појас, први дан. Тренирам сваки дан, чак и викендом, тако да сам за кратко време испунио норму часова и усавршио технику.
Како си се изборио са својим хендикепом на путу ка успеху?
Моји родитељи су заслужни за то што немам никакве комплексе. Они су ме одувек учили да могу да функционишем као и сва друга деца и да се трудим да све сам у животу постигнем. Увек сам имао добре другаре око себе који се нису обазирали на то.
Наравно, увек се нађе неко, па су ме тако у основној школи неки задиркивали. Тада сам решио да се бавим спортом.
Још један од примера.. прошле године сам уписао историју, иако сам желео да упишем безбедност јер сам добио дезинформацију да не могу уписати то због свог хендикепа. Али, нисам одустао. Сазнао сам да ипак могу, тако да се сада припремам за пријемни.
Неизмерно сам захвалан својој породици, девојци, тренеру и пријатељима на подршци.
Колико и како ти је спорт у томе помогао?
Уз спорт сам сазрео и напредовао и као спортиста и као човек у сваком погледу. Научио ме је да у животу све гледам као фер-плеј. Такође, спорт ми је, поред медаља, донео и пријатеље. Недавно сам добио понуду да добијем бесплатну протезу, али сам је одбио. Не носим протезу јер сам навикао да живим без ње, а мислим да би ми можда сметала приликом тренирања и борби.
Твоја порука за нашу омладину.
Покушајте да урадите нешто за своју будућност јер сада је ваше време. Млади сте, можете све. Зато је ово право време да се потрудите, да водите здрав живот и да здраво размишљате.
Све ће се то на крају исплатити. Мораш много тога да се одрекнеш да би успео, али све је то вредно ако се на крају дође до циља. Зграби сваки изазов и одговори на њега на најбољи могући начин!
Данијела Шиловановић
Фото: Приватна архива
