Иако је у свету планинара непуне три године, Новак Спасић је својим спортским духом, великим амбицијама и зацртаним циљевима успео да се попне на Аконкагву, највиши врх Јужне Америке, чак 6962 м н.в. Овај двадесетшестогодишњи младић је свестрани спортиста који је 2015. године учествовао на Њујоршком маратону. Такође је персонални тренер, а у интервјуу за Омладинске новине нам открива да је недавно положио и пријемни за обуку за планинског водича. О свом целокупном искуству током освајања највишег врха јужне хемисфере, Аконкагве, прочитајте у наставку текста.
Имаш много искуства због чега те и називају свестраним спортистом, али како си дошао на идеју да се попнеш на највиши врх Јужне Америке?
Идеја о освајању Аконкагве се родила пре тачно годину дана када сам, пењући се по Хималајима са господином Драганом Јаћимовићем, првим Србином који је остварио успешан успон на највиши врх света Монт Еверест 2000. године, изнео своју идеју и сан да и ја учиним исто. Кроз разговор са њим мој сан је постао извеснији, а Аконкагва се појавила као један од корака на путу ка Евересту јер је по њему она довољно велики психофизички тест, поготово за некога са минималним претходним искуством, што сам ја засигурно у том тренутку био.
Како изгледа када са непознатим људима одеш на такву врсту авантуре?
Експедиција сама за себе. Нисам имао времена да размишљам о томе пре пута, али ми је то пролазило кроз главу од тог јутра када сам их упознао на аеродрому. Међутим, због природе ситуације вама је много већи праг толеранције јер сте свесни да ће вам буквално живот, у једном тренутку бар, зависити од сваког од њих. А и сама планина и екстремни услови који вас тамо сачекају оголе људе и брзо „маске’’ падају. Сви ти фактори утичу на то да се ви, хтели – не хтели, са тим људима слажете добро.
Какав осећај си имао када си се попео на врх?
Јако је тешко то приближити просечном човеку и права је мисија да нађете начин да то пренесете особи којој желите. Ваше тело је толико ослабљено да кад изађете на врх, до кога је нама требало 12 дана, ви сте само ум који, ако вас срећа послужи као нас, има прилику да види и до 700 км. Промени вас то у потпуности. Све што сте до врха прошли као и оно што вас тек чека приликом силаска. Целокупно искуство је добро описано кроз реченицу: ,,Како да онај ко је на брду, објасни оном доле што је под брдом, шта види, осећа и колико се променио преваљујући дуг пут до места на којем се налази. Притом, пут није пешачење, пењање, планинарење… пут је у нама’’. Поента је у крајњем резултату целе приче, а то је духовни мир и једно посебно стање ума које постижемо слабљењем свог тела.
У једном интервјуу си рекао да си имао осећај као да си поново рођен. Да ли након тога и због тога сада имаш другачији поглед на свет, људе и живот?
Имао сам чак два пута ситуацију да се на планини опраштам од живота и од људи, као и да се потенцијално опраштам и са делом тела, тачније промрзлинама на прстима и на рукама, али срећом био је само блажи степен тако да сам сада ускраћен само чулом додира на врховима прстију. Пут ка врху је тежак са разлогом. И веровао сам да све што ми се горе деси, дешава се зато што је то мој пут и да сам делом зато ту. Када све то прођете цените сваку ситницу, сваки корак који направите, сваки дах који удахнете. Пробудите се и толико сте срећни што сте живи да вам никакав стрес савременог начина живота не може угрозити тај осећај.
Пошто си оставио утисак неустрашивог, амбициозног и храброг спортисте, какви су планови за даље?
Недавно сам одлучио да се бавим само оним што волим, а то је помагање људима. Са колегом сам отворио студио за персоналне тренинге где ћу стечено знање примењивати на најбољи начин. По повратку сам положио и пријемни за обуку за планинског водича. Желим да знање делим са другим људима и да их водим по планинама у Србији и региону на првом месту, а и по свету. Сан о Евересту је и даље ту, али не желим да форсирам ту причу. Ако треба – десиће се, као и Аконкагва.
На крају интервјуа, Новак нам је послао спортски поздрав и поручио да је живот леп! Ми смо сагласни са њим и желимо и теби његову амбициозност и жељу за животом. И да никад не заборавиш: Живот је леп!
Кристина Ивковић Ивандекић
Фото: Приватна архива
