Воли филм, позориште, радила је као реквизитер и помоћник сценографа на неколико домаћих филмова. Уметност избија из сваке поре њеног бића. Иако јој је тек двадесет и четири године иза ње су бројне награде, од којих јој је најдража награда Академије уметности за најуспешнији уметнички рад у дисциплини Вајање и изложбе, тридесет колективних и једна самостална. Вајарка Јелена Прокоповић каже да се њене скулптуре доживљавају као егзотични црни демони које људи желе да поседују. За њу, пак, оне представљају део подсвести и начин да упозна боље саму себе.
Одакле љубав према вајарству?
Приврженост ликовном стваралаштвом била је јасна од малих ногу и ја се заиста никада нисам двоумила око свог будућег занимања. Када сте мали, сваки неуспех и проблем покушавате да заташкате тако што радите оно шта вам иде од руке, а ја сам имала ту срећу да су ме родитељи подржавали у томе. С обзиром на тo да нисам завршила средњу уметничку школу, паралелно сам похађала приватне часове цртања током целе средње школе. Академија је била моја велика жеља и некако логичним следом догађаја нашла сам се тамо. Иако сам се двоумила између сликарства и вајрства, за вајарство сам се определила рационално. Просто сам се боље сналазила у три димензије него у две.
На чему тренутно радиш?
Тренутно завршавам мастерске студије на Академији уметности у Новом Саду и везано за то радим на пројекту мастерске изложбе. Тематика коју истражујем наставља се на мој претходни рад и бави се проблемом перцепције страха. На који начин човек прилази проблему и како се бори са њим. Циљ рада је да посматрач увиди могућност превазилажења тегобе и схвати душевну слободу као достижну. Поставка изложбе је замишљена као група скулптура димензија природне величине човека, која од класичних скулптура у специфичној поставци прелази у домен амбијенталне инсталације.
Да ли се сусрећеш са неким проблемима током стварања и како их превазилажиш?
Вајање је специфична уметничка дисциплина која по својој стуктури захтева простор. Тешко је одржати континуитет рада уколико немате основне услове. Ја сам заправо накокон осам година континуираног рада, одједном само престала да стварам, јер нисам имала никакав простор.Тако да се све своди на то „како се ко снађе“. Због тога сам одлучила да се вратим кући на село и створим себи привремени „атеље“ насред дворишта.
Какви су ти даљи планови?
Након што завршим мастерске студије, првенствено ми је циљ да решим дугорочно питање радног простора, јер без тога не могу да повећам продукцију радова, а самим тим, не могу ништа ни да планирам. Такође бих волела више да се ангажујем по питању излагања у иностранству и да темељније поставим свој рад на уметничку сцену.
Мислиш ли да уметност може опстати у Субији?
Будћи да наша држава, годинама уназад, не ради много на подизању нивоа квалитета културе, ситуација није баш оптимистична. Из државног буџета се за културу се одваја врло мало. Константно емитовање ријалитија свакако доприноси томе. Са друге стране, сматрам и уметнике саучесницима у урушавању културе. Влада нека општа сујета међу њима, а требало би да се организујемо и изборимо за своја права. Млади уметници тешко проналазе заједнички језик са старијим колегама који су научили да стварају у неким другим условима и на другачије начине. Уметност рефлектује време у којем се налази и критикује га. То је њена есенцијална функција и зато опстаје.
Јелена Врцељ
Фото: Приватна архива
