Ко си ти? – Мизантроп.
Шта си ти? – Мизантроп.
Мизантроп… мизантроп… мизантроп. Куда ли воде ови мизантропи? Где год се окренеш сретнеш мизантропа.
У Народном позоришту у Суботици публика је у прилици да гледа нову представу, Молијеровог, као што можете и да претпоставите, „Мизантропа“. Премијера представе изведена је 24. марта.
Ово је дело из 17. века, али је врло примењиво на сваки период у историји, па и на данашњицу. Оно што је веома занимљиво јесте сама структура дела. Оно је написано у стиховима, па је самим тим прожето многим римама, а представа има и мелодичност док се игра. Представу је режирала Ђурђа Тешић, а играју:
Алсест – Милан Вејновић
Филент – Срђан Секулић
Оронт – Љубиша Ристовић
Селимена – Миња Пековић
Елијанта – Јована Беловић
Арсиноја – Весна Кљајић Ристовић
Акаст – Игор Грекса
Клитандар – Димитрије Динић
Кувар – Игор Лерић
Овај позоришни комад је у основи комедија, али је интересантно што се крај разликује од осталих – нема срећан завршетак, што је упечатљиво како читаоцима, тако и гледаоцима.
Иако ова тема потиче чак из 17. века, и те како је могуће ставити тему у тренутна збивања. Истина? Ако истина није слободна, онда ни слобода није истинита. Алсест се управо бори за њу, али нико не прихвата што је он буктовник и што се бори за искреност и индивидуалност. Свако би требало да се држи онога што јесте, а не да се креће како друштво наређује. Алсест је побуњеник који жели да се отргне из тог „стада“ које ће га одвести путем којим не жели да ходи. Након његовог самосталног излагања, појављује се Филент који жели да му понуди искрено пријатељство:
„Ал’ кад у загрљај неко вам полети
То му ваља платит’ у истој монети…“
Филент је особа која сматра да би сви људи требало да буду пријатељи, зато тако лако и пружа руку разочараном Алсесту. Међутим, главни лик њему одговара негативно, сматрајући да се пријатељство не схвата лако и да пријатељ не може свако бити.
Кроз читаву представу одвија се борба између друштвене групе и индивидуе – Алсеста. Он се залаже за слободу мисли и покушава да истера своје до краја, како он, па и читаво друштво не би отишли у пропаст. На самом крају, Алсест се разочарава у своју љубав, Селимену, која треба да изабере којег ће љубавника узети за себе.
„И ништа не мрзим к’о гримасе разне
Тих изручитеља љубазности празне…“
Тако би свако требало да се бори за своју индивидуалност, а управо је позориште огледало нашега друштва које нас учи правим вредностима, за које се и Алсест бори.
Сара Матковић
Фото: Народно позориште Суботица
