Зашто и чега се стидимо?

Да ли се сећаш, драги читатељко, доба када смо биле много млађе, зеленије и несигурније? Детињство је носило са собом многобројне бенефиције али је то и период када смо развили прве несигурности и бојазни. Социјализација, као део животног процеса учењ код човека, је потребна сваком. Ипак, у којој мери смо се поредили са другима? Зашто смо се већ са својих пет година стидели што немамо исту мајицу као најпопуларнија девојчица у разреду?

Вратимо се у сарадашњост и анализирајмо тренутну ситуацију. Осврнимо се мало око себе. Како изгледају данашње стасале, академски образоване, младе жене? Шта имају заједничко? Да ти помогнем, драга читатељко – СВЕ. Како сам и сама припадница лепшег пола, мислим да имам право да говорим у име њега али и себе.

Зашто од својих мушких пријатеља, читатељко драга, често можеш чути груб (и помало сексистички коментар) “Све плавуше су исте!”? Зашто посматрајући девојке по центру наше величанствене “Српске Атине”, можеш запазити да је њихова нијанса коже врло сличне боје, а носе се црна, бела, маслинасто зелена, роза и беж боја? Има ли девојке која не прецртава усне? Хм, где смо погрешиле, питам се? Да ли се овде ради о слепом праћењу трендова? Да ли смо ми све Зоране у покушају?

Хајде сада да осмотримо и мушки пол. Били они јачи или слабији од жена (у ову тему не бих улазила), својом храброшћу и индивидуалношћу освајају. Мушкарци, у граду Новом Саду, узраста од 5 до 105 година, нису клонови један другог и то одговорно тврдим. Шетајући прелепим Београдским кејом, можете запазити оне у тренерицама и мајицама, преко оних у  фармеркама и кошуљама, све до оних који преферирају модне додатке, попут марама, у стилу crème de la crème мушкараца из Милана. Шта сви они имају заједничко? Ништа осим осмеха!

Бар једном у свом животу, драга читатељко, морамо признати да су они ти који имају храброст и воде. Своју личност изражавају кроз стил (или недостатак стила?), не питајући се како то други доживљавају. А ми, припаднице нежнијег пола? Где смо ту ми?

Marija Erdelji

Чему жеља за копирањем, можда се питаш, читатељко? Није у питању љубомора нити било која злокобна мисао, у питању је жеља за прихватањем. Ова чињеница нас води на почетак текста и неоспоррни податак да је човек друштвено биће. Волимо да будемо пожељне, запажене, тражене. Волимо да се дружимо, размењујемо ставове и градимо друштвене везе. Па ипак, изгледа да у последње време то радимо на погрешан начин.

Где смо ми, оне праве, јаке жене, без лажне фасаде и камених живаца и емоција? Ко смо када смо у најпопуларнијем кафићу у граду, а ко смо испред огледала у сопственом купатилу? Зашто се гушимo, када можемо сасвим словодно да дишемо?

За сам крај, цитирала бих  Зорана Цанета Костића и написала: “Бити посебан, бити слободан, бити само свој.” Драга читатељко, ако си још увек са мном, замолила бих те да запамтиш да ти нико никад не може одузети знање и твој индивудуалност. Постојиш на овом свету са разлогом и као део њега, улепшаваш га и чиниш забавнијим. Баш као пахуље и баш као шарено цвеће у башти. Не постоји ниједна иста и у томе је и лепота.

Александра Младеновић

Фото: Марија Ердељи

Коментари

Leave a reply