Осамнаестогодишња Сара Кесић из Бањалуке пример је надарене младе девојке која крчи  свој пут ка звезданом небу. Освојене награде тешко је набројати, а неке од најзначајнијих су: признање од Министарста просвете и културе Владе РС за постигнути успех на Републичком тамичењу – солфеђо 2011. године, републичко такмичење Бања Лука 2013. и 2015. – прве награде, међународно такмичење Смедерево 2015. и 2016. – друге награде. Након завршене основне и средње музичке школе „Владо Милошевић“, своје амбиције и снове намерава да оствари у далекој Аустрији, на „University of Music and Performing Art“.

Када се у теби родила идеја да школовање наставиш у Аустрији и како ће изгледати твоја припрема за факултет?

Идеја о школовању у иностранству се почела јављати почетком средње школе. Кроз информисање са нашим студентима који су у Грацу, сазнала сам да студенти из БиХ имају повољно школовање, што је за мене била значајна информација. Тренутно сам ванредни студент у Грацу, у класи проф. Otta Niedendorfer-a на припремној, или како кажу нултој години, јер сам млада и још нисам завршила средњу школу. По положеном пријемном на првом фебруарском року одмах сам добила нови програм и нове композиције. У јулу ме чека још један испит, и уколико то прође како треба од октобра почињу редовне студије. У припрему спада и солистичи концерт, те сви остали наступи и наравно вишесатно, свакодневно вежбање.

Постоје професије које бирају тебе, а музику убрајамо у такве. Како је почела твоја музичка прича?

Спој мамине љубави према класичној музици и татине неке природне наклоности ка истој, резултирало је да ја као дете од 6 година изјавим следеће: Имам чврсту вољу као камен да свирам клавир. Ни мање ви више него баш тако. Уз то, наравно ту је моја тетка Дијана Зрнић на коју сам се угледала и  у чијој класи сам ево већ 11 година.

0-02-05-939865390d7e43d7fbbbc236d029d730b66ec6e6df72da731f53c51dccb9eec1_full

Шта те је привукло чаробном инструменту као што је клавир, који у сваком слушаоцу може изазвати бурне емотивне реакције?

Искрено, мени као малој девојчици прва асоцијација на музику био је првенствено клавир, а већи део моје породице су музичари, па је и то имало утицаја да кренем музичким путем.

По чему се усавршавање у иностранству разликује у односу на студије на нашим просторима?

По томе што нам се више нових врата отвара. И да нисам прошла у Грацу, задовољила бих се школовањем на нашим просторима и исто тако бих дала све од себе. Максимално бих се трудила да се и на нашим просторима подигне виши ниво што се тиче музике и битност конкретно класике.

Колико је, из твог искуства, успех ствар талента а колико вежбе, одрицања и одлучности да га оствариш?

Неко моје искрено мишљење је да је 95% рад а 5% таленат, или у сличним мерама. Једноставно, уколико неко из дубине себе воли то чиме хоће да се бави, успеће. Мени је довољно да једној особи измамим искрен осмех када седнем за клавир, а камоли нешто више.

0-02-05-ddbef4b6c2a7be35f752f7de2a9e94f1c575a31edb03e0934e371a7f6ec2fb72_full

Које дело машташ да одсвираш и ко су били узори на свом музичком путу?

Шопенов Клавирски концерт у е молу, јер сам емотивно везана за ту композицију, од момента кад сам први пут чула тај Концерт почела сам озбиљније размишљати о новим димензијама музике. Наравно, ту је извођач који је то све подстакао, пијаниста Аљоша Јуринић. Узор ми је била проф. Дијана и сви остали пијанисти-педагози са којима сам радила, а међу којима бих посебно истакла покојну професорицу Невену Поповић из Београда и бањалучког пијанисту Дејана Јанковића.

Имаш ли животни мото који ти је помогао да ређаш успехе?

Често се сетим следећег цитата: Не уништавај своје могућности због тренутне удобности”.

Јелена Драпић

Фото: Приватна архива

Leave a comment