Пре пар месеци сам имала прилику да погледам врло хваљен филм под називом „Путници”. Морам споменути да ме је на прво око заинтригриала чињеница да су у главној женској и мушкој улози Џенифер Лоренс и Крис Прат. Но, занемаримо то на секунд, јер је прича и без поменутог дуета феноменална.
Прича иде овако: Крис Прат, згодни инжењер, свемирским бродом путује ка бољој планети, тражећи „боље сутра”. Ово путовање траје око једног века, док се он пробудио 90 година раније, због грешке која је настала у систему. Обузет осећајем самоће, буди, драгу ми, Џенифер и са њом наставља путовање, не говорећи јој да је он пробудио, тј. да њено буђење није била чиста грешка.
Рационално посматрано, како бисте реаговали да сањате о бољем животу и пробудите се у сред тог сна, јер се десила грешка или вас је неко пробудио? Док сањате и тежите да будете унапређена верзија себе, као да сте обични апдејт на врло модерном телефону, губите се у својим мислима.
Колико често свако од нас бежи у сопствени свет? Немамо ту прилику да одемо на другу планету, бар не још, али имамо машту која нам је спас. У том свету маште је заиста све мирно и нереално – догађаји и људи који се никад неће спојити постају једно, а ми, као главни актери, се осећамо истовремено и као режисер и сценариста – држимо све под контролом. А зашто не бисмо били сценаристи сопствених живота?
Додатно, зашто не бисмо на тренутак стали и захвалили се свему што имамо? Материјално и нематеријално. Зашто не бисмо престали да се питамо шта може боље и када ће доћи тај савршени моменат у коме ћемо показати свој потенцијал и засијати. Зашто. Без упитника.
Џенифер и Крис, односно њихове улоге, на крају остају заједно, до смрти, градећи у оквиру тог свемирског брода све чему су тежили – прелеп зелени врт, пун љубави. Уживали су у тренутку, љубави, сваком дану. Провели су сваки секунд као да је последњи, не бојећи осећања, признајући да једно без другог не могу. Ако ипак немате своју другу половину, повежите се са животом, не животарењем. Пронађите смисао и значај у сваком јутру који сте доживели пробуђени у топлом кревету. Захвалите се себи, том јутру и људима око себе. И дајте. Дајте своје емоције, своје најдубље тежње другима. Препознајте искреност. Препознајте и упознајте себе.
Александра Младеновић
Фото: Марија Ердељи
