Aматерска позоришта постоје широм Србије, а једно такво налази се и у Пожаревцу. У њему људи различитих година свакодневно деле једну ствар – љубав према глуми. Један од њих је и Марко Бошковић који је показао да се константним радом и вежбом може све постићи. Тренутно похађа Технички факултет у Пожаревцу, ради, и аматерски се бави глумом. Прво појављивање у позоришту му је било још у средњој школи на бројним фестивалима. Глумио је у представи Арсеник и старе чипке која је имала гостовања на фестивалу ,,Златна кулиса” у Крагујевцу и Смотри аматерских позоришта у Костолцу. Тренутно напорно припрема представу ,,Маратонци”.
Како и када се јавила љубав према глуми?
Љубав према глуми ми се јавила још у детињству, мада први прави сусрет ми се десио када сам у трећем разреду основне школе учествовао у емисији ,,Фазони и форе”. После тога сам почео активно да учествујем у приредбама и представама све до краја средње школе, а сада још активније у аматерском позоришту ,,Миливоје Живановић”.
Како је изгледала аудиција?
За аудицију сам сазнао сасвим случајно, преко друштвене мреже и на наговор девојке, пријатеља и породице одлучио сам да се опробам у томе. После тога сам се распитао и сазнао да не треба пре аудиције ништа да се спреми већ се задаци добијају на самој сцени. Био сам јако уплашен. Већ сутрадан сам добио позив од уредника и тако сам примљен.
Од представа које си досад радио, коју би издвојио као најважнију?
Свака представа и свака улога носи нешто своје и свака је драга на неки начин, али бих морао да издвојим своју прву улогу у позоришту. То је предстсва Арсеник и старе чипке Џозефа Кесерлинга. Памтићу ту представу увек јер ми је била прва у свери аматерског глумишта и захвалан сам људима са којима сам радио ту представу на сарадњи и помоћи коју су ми пружили с обзиром да ми је била прва представа.
Шта те највише мотивише да се бавиш волонтерски глумом, с обзиром да то подразумева много рада, труда и времена?
Аматерски се бавити глумом није понекад лако јер људи поред глуме имају и своје послове и свакодневне обавезе, мада ја као волонтер у томе уживам. Стати на даске које живот значе и прећи у неку другу димензију је прелеп осећај. Ипак, највећу мотивацију имам у мени драгим људима када су задовољни и поносни после представе. Видети њих насмејане после представе је непроцењиво.
Како изгледају пробе?
У зависности од трајања комада и редитеља пробе углавном трају од 2 до 3 сата, већ после тога се мало губи концентрација. Међутим, све пробе су занимљиве, пуне смеха, пробају се костими, спрема се реквизита, увежбавају сцене и буде јако забавно.Озбиљно се ради, али је пре свега битно да се људи играју док раде оно што воле. Атмосфера је одлична, сви су насмејани и просто имају ту шансу да тај део дана проведу опуштено радећи оно што воле.
Колика је посећеност аматерских позоришта данас?
Што се Пожаревца тиче, наш центар за културу има два аматерска фестивала и јако су посећена, карте се продају за само неколико дана. Верујем да људи и даље воле позориште. Глума је ипак саставни део културе и живота и једном аматерском глумцу је највеће признање тај аплауз пуне сале, то је највећа плата за нас. Надам се да ће тако увек бити и да ће људи наставити да цене и поштују рад аматерских трупа.
Како би мотививисао младе људе да се прикључе аматерским позориштима?
Верујем да су сви аматерски глумци желели макар једном у животу да се баве професионално глумом, али из неког разлога нису могли. Ако неко истински воли глуму, није му битно да ли је аматерски или професионално, битно је да ради и воли то. Само залагањем и трудом свако може да оствари своје снове. Битна је воља и жеља, јер кад радите нешто што вас испуњава и трудите се да напредујете, ништа није немогуће.
Тијана Сотиров
Фото: Приватна архива
