Пре пар година сам на једном предавању, први пут, чула причу о орлу. Сада сам потпуно сигурна да уколико укуцате у Гуглу “орао и промене” наћи ћете причу која је “срушила интернет”. Но, да се вратимо на тему. Тада, у врло раним јутарњим часовима, нисам потпуно била спремна да слушам приче о животињама и то повезујем са људском психом али ме је снага фотографије орла, коју сам имала прилику да видим врло изненадила. Шта се дешава са орлом?
Наиме, око половине свог живота ова грабљивица ватреног погледа пролази кроз најболнији период свог живота. Пера на крилима одједном постају веома густа и стара, чиме се смањује могућност летења, а препознатљиви прави кљун савија се ка земљи. Канџе више не могу слућити као оружје за преживљавање, јер нису довољно чврсте да лове плен. Једини спас је у томе да прође кроз петомесечни процес ломљења кљуна и канџи, као и кидања старих пера. Заправо, орлу тада преостаје да се прилагоди или да оконча свој живот.
Након што сам, помно, признајем, саслушала ову причу до краја сматрала сам да је врло оштро и храбро да нам на тако радикалан приказују значај управљања променама (поготово узимајући у обзир јутарње часове и шачицу успаваних студената). Данас, неколико година касније, када су се хиљада и једна промена десиле у мом животу, поново сам почела да размишљам о њима.
Промене, као једина константа у животу. Да ли је могуће? Да, јесте, били ми свесни тога или не. Да ли се сећате момента када сте први пут могли сами да оперете зубе без било какавих помагала или дана када сте први пут пошли у школу? Да ли се сећате прве оцене или првог загрљаја особе која вам се дуго свиђала? Дошли сте до тог момента, природним током живота или сами креирајући промене.
Зашто се толико бојимо промена? Одговор је једноставан – зато што корачамо у непознато. Промена која нам је наметнута “природним током” је често претња. Полазак у основну школу. Па у средњу. Па на факултет. Промене нам пружају толико питања, али наше неискусне године не трпе стрљење.
А шта је са оним променама које сами креирамо? Оне су далеко лакше и настају спонтано, а највећи утицај имају на околину, на наше ближње. Они који се сами упуштају у промене, оне које “не држи место” су они који траже Пут и проналазе га. Можда и због чувеног балканског менталитета, а можда и, једноставно, због паралишућег страха, жељу за променом доживљавамо као бежање од стварности.
Како било, промена је ризичан пут креирања нове стварности. Промена доноси самоспознају, доноси ново рађање и јачину за коју нисмо ни знали да имамо. Она тресе и руши наша осећања, а онда их, после неког времена, упакује у најлепши поклон и пружи нам тај дар. Она је разлог зашто смо овде.
Промена.
Потражи себе и пронаћи ћеш лепоту.
Распламсај машту и допусти да те одведе.
Одважи се и покрени, одмах!
Мењај мишљења али не своју душу.
Еманципуј срећу и пронађи свест.
Награди сопствени успех и настави својим путем.
Адаптирај се и почни испочетка. Све до другог почетка.
Александра Младеновић
Фото: Марија Ердељи
