Сваки писац инспирацију проналази у ономе шта га окружује, буни, развесељава и, понекад, растужује. Неке поете своју лаку руку дугују и љубавном заносу, неки држави, отелотвореној у родољубљивим текстовима, а неки у јунаштву, борби и жељи за слободом. Истина је да неке од најлепших песама проистичу из стрепње и вечне жудње за објектом љубави.
Овог пута вам представљамо најпознатије љубавне приче, чија снага достиже ниво легенди и митова.
Сима Милутиновић Сарајлија и Фатима
Сима Милутиновић је песник који је рођен пред крај осамнаестог века, у Сарајеву, одакле и надимак. Своје школовање је започео у Београду, да би га наставио у Карловцима, а онда и Земуну. По повратку у Београд, упознаје своју драгу, младу Туркињу, Фатиму. Дајући срце првој љубави, његово стваралашто је тада добило нову димензију – почео је да се окреће лирици и песмама нежнијег тона. Нажалост, трагедија је задесила његове песме, али и његову љубав. Наиме, 1813. године, када је Београд пао у руке Турака, Фатима је изгубила живот. Додатно, било какви трагови ових песама не могу се наћи јер се сматра да их је ожалошћени песник спалио.
Јован Јовановић Змај и Ружа
Јован Јовановић Змај, наш познати песник и лекар, извор својих несташних стихова проналазио је у лепоти вољене Еуфросине Руже Личанин. Ружа је била ћерка познатог трговца Павла Личанина и блиска пријатељица Змајеве тетке.
Своје одушевљење првом љубављу и заносом симболизовао је у збирци песама Ђулићи. Ружа је била његова брачна сапутница, са којом је имао петоро деце. Нажалост, ова љубавна прича нема срећан крај. Само деценију након што је добио њену руку, Ружа умире, од туге за претходно преминулом децом и болести. После овог немилог догађаја, умрли су му и мајка, рођаци и пријатељи. Бол и тугу је преточио у мастило, креирајући збирку песама Ђулићи увеоци.
Лаза Костић и Ленка
Једна од најтрагичнијих и најромантичнијих прича, које је ове године и стигла на велико биоскопско платно је прича Лазе Костића и најмлађе ћерке Лазиног пријатеља, Лазара Дунђерског.
Јелена – Ленка Дунђерски је била прелепа, нежна девојка, меког срца, која је чак тридесет година била млађа од поменутог песника. Костић, знајући да не постоји могућност да буду у брачној заједници, се повукао у манастир Крушедол, и даље пишући и маштајући о њој.
На наговор Лазара Дунђерског, песник се жени са Јеленом Паланачком. Само два месеца након што је овај брак склопљен, лепа Ленка изненадно умире. Њена смрт и данас је обавијена велом тајне, иако је породица саопштила да је у питању тифусна грозница. Костић је за ову вест сазнао док је био на брачном путу у Венецији. Чувши вести, отрчао је до цркве Госпе од Спаса, Santa Maria della Salute, и својој несуђеној љубави посветио ову песму.
Иво Андрић и „Јелена”
Једини Нобеловац са ових простора, Иво Андрић, је у својој приповеци Јелена, жена које нема, заголицао машту многих читалаца, који су, са временом, прихватили да је то још један митски, женски лик у Андрићевом делу. Ипак, чувена Јелена је и те како постојала, и њено право име је било Милица Бабић-Јовановић, жена његовог доброг пријатеља Ненада Јовановића.
У Андрићевој прози и стиховима, она је увек била идеал жене – недостижна, величанствена, магијски нестварна. Ипак, ово је прича о две сродне душе. Након смрти свог тадашњег супруга, Милица се удала за нашег Нобеловца, а сам Андрић је потврдио да сумње биле тачне – она је све време била чувена Јелена, коју је од тог момента имао.
Aлександра Младеновић
