Драги читаоче, пре него што се упустиш у авантуру прегледња овог приличног кратког, али питког текста, замолила бих те да претражиш путем Јутјуб странице следеће речи: Bob Ross. Приметићеш да има доста видеа који садрже ове кључне речи, те бих ти посаветовала да погледаш два или три, слободно прескачући делове. Сада можемо да почнемо.
Укратко, Боб Рос је сликар и телевизијска личност, чија се емисија Џој оф пејнтинг (енг. Joy of Painting) емитовала широм Европе и Америке, током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Критика је према овој телевизијској форми била врло благонаклона, упућујући на то да личност водитеља, односно уметника, чини сушину емисије, а не његова дела. На први поглед, то заиста јесте емисија о начину сликања, мешању боја, чишћењу четкица, за шта, сасвим искрено, нисам коментента да коментаришем. Оно за шта јесам компетентна је проналажење лепоте.
Уколико погледате већи број видеа, приметићете да чика Рос четку увек чисти на исти начин, те да након тога следи скоро неприметан али врло топао осмех. Посматрајући њега, почела сам да размишљам о лепоти нашег бића, нашег језгра и душе.
Лепота душе се крије у ономе ко смо. Тврдоглави смо, раздражљиви, понекад немилосрдни, али несумњиво доброћудни, креативни и посвећени. Но, како то обично бива, младост нам магли вид, па не видимо своје језгро онаквим какво заиста јесте али лако намиришемо и откријемо туђе.
Када видимо себе?
Себе видимо онда када стварамо. Зашто тад? Јер тада имамо највише самопоуздања и сами смо себи и судија и порота. Себе и своју лепоту видимо када отварамо душу и из ње излази оно најчистије, детиње. Проналазимо се у туђем осмеху, који смо ми измамили, у написаној песми, у игри и музици. У искреним загрљајима, у исинитим причама. У указаној пажњи, у љубави коју пружамо и тражимо.
А шта после, како знамо да смо је нашли?
У моменту самоспознаје, тренутни зимски дани више неће излгедати исто. Заправо, ниједан дан више неће бити исти. Пахуље неће бити “смрзнута киша која опет пада”, већ јединственост која прати ритам и плеше. Старица која се једва креће по путу није више “досадна и матора” већ особа са светлом садашњошћу, која дели мудрост прошлости. Нечија мајка, нечија жена. Одједном, сваки корак заокружује се у целину, а та целина постаје део веће шире целине. Не постајемо мудри, већ свесни. Свесни својих осећања, потреба и даљих тежњи. Храбро корачамо до следеће станице, јер нам Аријаднино клупко више није потребно. Не враћамо се, идемо само напред.
А шта је то тако занимљиво код претходно поменуте емисије? Кроз начин на који уметник објашњава потезе које можете изводити четкицама, Рос нас не учи сликању – он пушта да дођемо до једног дела његовог бића, рачунајући на то да смо својеглаве и маштовите идивидуе жељне спознаје лепоте.
Александра Младеновић
Фото: Марија Ердељи
