Дејан Тумбас је перспективан фудбалер који има само 17 година, а већ је заиграо у дресу црно-белих. Он је у јулу прешао у Фудбалски клуб „Партизан“, а своје прве фудбалске кораке је направио са најбољим другом Михаилом у Криваји, месту поред Бачке Тополе, где је и одрастао. На први тренинг је отишао када је имао само шест година, а одвела га је мама која је, како каже, највише заслужна за све што је до сада направио у каријери.
Дејан за Омладинске новине каже како је његов фудбалски узор био и остао Фернандо Торес, јер му се свиђа његова агресивност, умеће са лоптом и скок игра, а то је све што је потребно једном професионалном центарфору. Његова жеља је да постане што сличнији њему или чак и бољи од њега, а добар корак ка томе је прелазак у Партизан. На питање како се снашао и какво значење за њега има прелазак у други клуб, Дејан каже како је од малена навијач црно-белих.
„Отац ми је поклонио први дрес који је у то време носио Данко Лазовић и од тада ми је омиљена боја црно-бела. Сваком детету је сан да игра за вољени клуб, а моји снови су се на неки начин и остварили. Међутим, амбиције су ми много веће јер ми је жеља да заиграм за први тим и постанем миљеник гробара. Снашао сам се одлично, а око себе имамо одличне саиграче који су пре свега добри људи, као и три врхунска тренера: Џевада Преказија, Николу Филиповића и Казимира Штокића“, каже Дејан и додаје како ће први наступ увек памтити, јер тада није било срећнијег човека од њега.
Пре преласка у Партизан, Дејан је две године играо за клуб „Хајдук“ и то најчешће на позицији шпица, док сада у другом клубу игра на десном крилу. Жеља му је да једног дана игра у премијер лиги, али пре тога је најважније да постане миљеник гробара и да брани боје репрезентације.
„Сваки успешан фудбалер мора доста тога да се одрекне, а најбитније је бити истрајан и веровати у себе. Све остало дође својевремено. Веома сам захвалан свом менаџеру Зорану Осмајићу који је веровао у мене кад је било тешко и мојим тренерима у Хајдуку, Зорану Галићу, Васи Орловићу и Немањи Кртолици, који су радили са мном и помагали да поправим своје мане у игри“, наглашава Дејан и додаје како су његова највећа подршка породица и најбољи другови.
„Ништа не бих успео без маме Драгане, сестре Доротее, тате Саше, брата Стефана, тетке Драгице и најбољих другова Михаила и Југа. Уз њихову моралну подршку све је лакше“, закључује Дејан и додаје како децу увек треба пустити да раде оно што воле. Овај успешни, млади фудбалер поручује како је уз рад и труд све могуће, али да је најважније поред свега тога бити човек. Ми се слажемо са њим и желимо му пуно успеха у наставку фудбалске каријере.
Кристина Ивковић Ивандекић
Фото: Приватна архива
