Прве лептире упознао је разгледајући књижицу „Упознајмо инсекте“ коју је од оца добио по поласку у школу. Док их је као дете хватао са друштвом из комшилука и дивио се њиховој разнобојности, Милош Поповић (28) из Зајечара, није ни слутио да су баш ти моменти представљали почетке његовог пасионираног бављења лептирима. Милош је тренутно на докторским студијама биологије у Крагујевцу, док на Природно-математичком факултету у Нишу ради као истраживач-сарадник. Поред бројних научних радова о овим шареноликим инсектима, са колегама из удружења Хабипрот се свакодневно труди да што већем броју људи представи богатство које свет лептира нуди, преко многих окупљања и предавања. Тако је и настао приручник „Дневни лептири Србије“, који за циљ има да представи врсте лептира у нашој земљи и препознатљиве карактеристике сваке од њих.
Шта те толико привукло лептирима, да се посветиш њиховом изучавању? У чему је њихова посебност у односу на остале инсекте?
У почетку су ме лептири привукли својим занимљивим изгледом. Није ни чудо, пошто спадају међу најшареније животиње, па остављају без даха чак и људе који не воле превише природу. Касније су се лептири показали занимљивим из много разлога. Покретни су и живе до годину дана, што олакшава моје истраживање. Уместо да пратим шта се дешава са медведима десетак година, за једну сезону могу много да научим о некој врсти лептира.
Удружење Хабипрот, чији си члан, забележило је проналазак нових врста лептира у Србији. Да ли можеш да нам откријеш које су то врсте и у којим пределима су откривене?
У Србији је тренутно забележена 201 врста дневног лептира, док ноћних може бити и око 5000. Имао сам среће да присуствујем откривању 6 нових врста за фауну лептира Србије. Неколицина њих је карактеристична за јужније крајеве Европе, па смо их пронашли на граници са Македонијом (мала Зорица, оријентални скелар и пиргавац пешчаник), док је једну открио пријатељ из Сјенице, па смо је назвали „Пештерска Зорица“.
Да ли постоји нека врста лептира која те посебно фасцинирала, и чиме?
За мене су најзанимљивије мочварни мравник (Phengaris teleius) и пакленац (Lycaena helle). Обе су угрожене у Европи, а настањују само мали делић наше државе. Пакленац је реликтна врста, а наша посматрања представљају први налаз овог лептира на Балкану, где је изгледа везан само за Стару планину.
Животни циклус лептира мравника ми је посебно интересантан, са којим сам се сусрео први пут 2011. на Лудашком језеру код Суботице. Када гусеница мало одрасте, налази мрава домаћина који је усваја. Гусеница изгледа као ларва мрава, испушта звук налик мравима и има омотач налик мрављим. Када унесу маскирану гусеницу у мравињак, она наставља да се храни храном коју су мрави донели за себе или њиховим ларвама! Наредне године, одрасли лептири се излежу унутар мравињака и излазе напоље.
Како изгледа твој радни дан, када си у потрази за новим врстама и коју територију највише волиш да истражујеш?
Могу слободно рећи да је мој посао налик планинарењу. Проуче се врсте лептира, мапе, сателитски снимци, спакује се и креће на пут. Највише ми пријају високопланински терени уз више пешачења и уживања у природи а мање вожње. Посао подразумева и провођење доста времена уз рачунар, али се не жалим, пошто волим свој посао.
Како је могуће заштитити угрожене врсте лептира?
Када размишљамо о заштити лептира, треба размишљати о очувању травнатих станишта. Напасање или кошење малих парцела, неинтензивно сточарство и очување опустелих села помогло би очувању лептира али и природе у целини.
Да ли је неки нови пројекат на видику у наредном периоду?
Тренутно сам ангажован на књизи о лептирима Власине. Oчекују мe терени на Старој планини, Власини и у Суботици, као и већа студија о кавкаском жутаћу. Из удружења Хабипрот желимо да покренемо пројекат мониторинга дневних лептира на нивоу наше државе, те су волонтери свакако добродошли.
Станислава Анђелковић
