Фраза „Рокенрол је мртав“ може имати смисла било ког дана у години осим на дан одржавања Концерта године.
Тачно је да је друштвени и ноћни живот младих фокусиран на клубове, електронску музику или пак, с друге стране реке, на сплавове и оно што се може чути и доживети једино тамо (срећом). Како је рекао Никола Пејаковић Коља, који је био и један од извођача на овогодишњем Концерту године: „Данас нема више диско-клубова, сад постоји само – како се то зове – клабинг?“
Између два зла, љубитељи рокенрола најчешће бирају да не изаберу, и зато најчешће одлазе на скровита места где електронска и сплаварска музика још увек нису узеле маха. Из овога разлога, људима којима рокенрол није саставни део живота може деловати да је он, како филм каже, заиста пропао.
Концерт године јесте догађај који постоји јако дуго, од ’93, и који се ишчекује управо због очекивања која поставља и подиже из године у годину. У та „очекивања“ улазе и б(р)ендови који се никако не заобилазе и који представљају својеврсне домаћине због којих ће се увек долазити.
Један од њих је несумњиво Ритам нереда. Овај бенд наредне године обележава тридесет година постојања и са сигуршноћу се може рећи да је одавно прерастао оквир локалног бенда. Међутим, и даље је главни представник новосадске панк сцене, који уједно привлачи много публике која иде на стадионе и која на сваку свирку долази са јасном поруком „Нови Сад је наш град“, по песми са првог албума овог бенда. Овогодишњи Концерт био је тринаести на којем су наступали, али, без обзира на то, кажу да је сваке године другачије и да им сваки наступ представља потпуно нови доживљај. Ипак, оно што је током свих ових година остало исто јесте та „ударна игла“, како ју је назвао фронтмен бенда, Бобан Петронић. „У многим текстовима имамо исти слоган – Исто је све – јер је за све ово време остала та једна мисао: да наш народ мора озбиљно да размисли о ономе што треба да промени“, каже Бобан.
Оно што је такође мало познато јесте да сваки солитер-кварт на Лиману има свој панк бенд, а Ритам нереда је, како сазнајемо, најјачи и најбољи међу њима. Један од локалаца објашњава да је то почело још пре двадесет година и везује се за новосадску навијачку сцену. „То је музика која се поштује на стадиону и која представља својеврсну навијачку културу“, каже наш саговорник. Ово умногоме објашњава традиционално паљење бакљи и дизање песница у ваздух, нарочито уз песму „Херој“, која шаље симболичну поруку – Ово су наше улице и ово је борба за оне који више нису са нама.
Поред поменутог Ритма нереда, „домаћине“ свакако представљају и Гоблини, који су затворили овогодишњи Концерт. Знате да сваки бенд на дужим свиркама има онај инструментални део када публику упознаје са члановима бенда, међутим, Гоблини су своју публику навикли на нешто мало друкчије. Они тај простор искористе да говоре о ономе што им у том тренутку смета или о ономе што треба похвалити. Овога пута, фронтмен Голуб одлучио се да говори о слободи медија и пружи подршку иницијативи „Подржи РТВ“. „Ко треба да одлучује о вашој будућности?“, питао је публику која је у том тренутку почела да скандира и диже руке, на шта је Голуб додао: „Тако је, пријатељи моји, ВИ!“
Организатори Концерта године потрудили су се да обезбеде хетерогеност лајнапа уз помоћ неких млађих бендова, као што су Хаџи продане душе, победници 50. зајечарске Гитаријаде и Харлекин, група која је победила на Гитаријади у Кисачу. Међутим, младе чланове бенда такође има и састав Ајри ФМ, који својим звуком одступа од осталих имена овогодишњег Концерта.
Ајри ФМ постоји дуго на нашој сцени, међутим, последњих неколико месеци број њихових слушалаца се знатно повећао, што може бити последица осетног прилагођавања стила, мекших реге тонова и увођења електронских и диско елемената. Наравно, оно што је било кључно да би допрли до публике на овим просторима јесте што су почели да снимају песме на српском, али нису променили основну тему текстова – мир и љубав. Иако је Ајри ФМ први пут наступио на Концерту године, фронтмену бенда, Вукашину Марковићу, ова бина није била непозната, јер је на њој већ наступао са Ајзбрном.
Бенд који је историјски млад, односно који је настао недавно јесте Човек вук. Међутим, његови чланови су врло добро познати домаћој публици, јер су претходно чинили састав Блок аут, чији се препознатљиви лого у суботу могао видети на мајици клавијатуристе. Ја сам била међу скептицима који нису били сигурни да ли ће бенд звучати једнако добро када Никола Врањковић више није међу члановима, међутим Човек вук нам је понудио нешто много боље од онога на шта смо навикли. И даље је ту све оно што смо волели код Блок аута, међутим сензибилитет је мало друкчији, песме су динамичније, агресивније, експресивније. Делује као да су пронашли особу која не воли Блок аут, питали је зашто га не воли, а потом то исправили у новим песмама. Фронтмен бенда, Милутин Јованчић, никада боље није изгледао на сцени, деловао је потпуно предано свакој песми од почетка до краја свирке, чему је можда допринела чињеница да му је баш тог дана био и рођендан.
Бјесови су бенд који је јако захвалан за овакве концерте, јер је њихова музика намењена за велики простор и многобројну публику. Они су у исто време и бенд који осветљење третира као својеврсног члана бенда са којим сарађују током читавог наступа, чему сведочи и назив њиховог последњег албума „Светла светлости“. Иако су наступали међу првима, њихови фанови су дошли у великом броју и стихове сваке песме упијали и враћали назад на бину. Јединствена енергија, блискост између публике и бенда је утисак који је остао да лебди у ваздуху још дуго након што се њихов наступ завршио.
Сваки од бендова имао је своју публику, која је, након наступа њеног фаворита, ослобађала место за оне који долазе. Из овог разлога, сваки од наступа имао је друкчију, аутентичну енергију, па је створен утисак као да сте – не на једном – већ на 11 различитих концерата.
Најлепше од свега је вероватно што се у публици могло видети много младих људи. Јер, уколико би просек година публике био исти као просек година које су Ритам нереда или Гоблини провели на бини, то би значило да рокенрол стварно умире. Међутим, овогодишњи Концерт године нас је још једном уверио у супротно и показао да, због свих тих младих лица која долазе сваке године, има поенте неговати традицију и надаље.
Марија Стојадиновић
Фото: Марија Ердељи
