Свако јутро у процесу разбуђивања седам за лаптоп са омиљеном кафом у руци и направим онај чудно-изненађени израз лица кад мој поглед скрене у десни ћошак екрана. Девети децемар је? Кад пре?!
Зашто је девети децембар? Где су дани отишли? Знам да нисам једина јер о томе сви зачуђено говоре „Како време лети, па јуче смо славили Нову годину!“. Сећам се себе пре годину дана када сам се помало забринуто и у исто време узбуђено питала шта ми све доноси ова 2016. година. Сад још не знам да проценим да ли сам задовољна или не, а онда ћу одједном да се нађем у 2017. па ћу рећи „Ех где је 2018…“ док себи не прегризем језик. Да, опет.
Имам осећај да ово време добије крила крајем године. На почетку се слабо креће, даје ти форе да мислиш да имаш времена, да је тек почетак и да све држиш под контролом. Тако све до тренутка када ти неко постави чувено питање „Хеј, а где ћеш за Нову?“ и онда бум, шок. „Зар већ?“, питаш се у себи, успаничено рачунајући колико имаш година. Није то ништа лоше само нас просто увек дочека помало неспремне, пуне питања и недоумица. Ја се увек питам да ли сам могла више, да ли треба више следеће године? Прорачунавам у себи све на шта се поносим и обратно и говорим како сам научила лекције и како грешке нећу понављати никад више, знајући да то није истина. Такође, у себи сумирам целу годину и покушавам да издвојим најважније тренутке, оне које ћу памтити и једном рећи „То је било те 2016. када сам…“.
Волела бих да се свима нама 31. децембра прикаже кратак видео нашег живота кроз целу годину, а да притом та „апликација“ зна које смо значајне тренутке доживели претходних 365 дана. Мислим да бисмо уз помоћ тога увидели грешке које чинимо, као и шта је било оно што нас је највише увесељавало све време. Можда бисмо након тога увидели колико се нека нама блиска особа труди око нас и колико смо ми у њеном присуству насмејани, а да на то нисмо ни обраћали пажњу. Можда би нас видео „ударио у главу“ јер бисмо схватили да смо срећни били углавном због малих ствари и посебних тренутака са нашом породицом и пријатељима, а не због најскупљих ствари које смо те године купили. Можда би нам рекао „Еј, види шта си све прошао и колико си се само нервирао, а погледај се сад! Опет си срећан и све је океј, зар не?“
Време је пролетело, а 2017. година нам већ увелико отвара своја врата. Премотајте свој филм. Сетите се значајних тренутака, и добрих и лоших. Сетите се око чега и због чега сте најсрећнији били и цените то још више. Надам се да сте задовољни својим филмом и да је пун осмеха. Срећно у наредној години и – Хеј, чешће гледајте у десни ћошак екрана како вас не би шокирало чувено питање: „Где ћеш за Нову 2018?“.
Кристина Ивковић Ивандекић
Фото: Марија Ердељи
